Шта је у ствари кретање? Деградација бића? Мањкавост бића? Или је пак нешто позитивно у бићу?

„Кретање је својство створених бића… Стварању последује кретање… Кретање је природна сила којом биће тежи ка свом циљу: па се оно може назвати страст (παθος) или кретање од једног ка другом чији је циљ бестрашће, или делотворна енергија која има за циљ самосавршенство“[1]. Страст је овде схваћена не у смислу „силе ка трулежности“, већ у смислу онога што „по природи сапостоји створеним бићима“[2].

Као што из Максимовог текста видимо, кретање карактерише природу у њеној основи. Кретање је дејство природе. Оно је онтолошка категорија, односно онтолошки постоји у створеном бићу. Створеним бићима је потребно да иду „ка беспочетном циљу како би у овом и овим савршеним циљем престала њихова енергија кретања и њихова жудња али не да би постала нешто друго по природи, јер ништа од онога што је постало и створено неће се изменити нити изгубити своју природу“[3]. Створена бића нису самовласна и самопокретна. Њихов узрок је изван њих самих стога се ка свом циљу крећу превасходно по природи („зато што су створена“), али се крећу и „по слободи избора, ради пребивања у добру“[4], ради стицања добро-бића. Наиме, код Максима оригенистичка тријада непокретно стање (στασις), кретање (κινησις) и стварање (γενεσις) постаје стварање (γενεσις), кретање (κινησις) и непокретно стање(στασις). То значи да начело природног кретања јесте „рађање бића стављених  покрет“, а начело стварања бића јесте Бог као Створитељ. Циљ природног кретања јесте непокретно стање, „Бог је начело и сврха свег стварања и свег кретања бића: од Њега она долазе, према Њему се крећу и у Њему ће наћи непокретност“[5].

Кретање захтева причешћивање Божијим бићем, јер „почетак свему, средина и крај јесте Бог, но само у оном смислу у коме је Он онај дејствујући… Он је почетак као Творац, средина као Промислитељ и крај као што је назначено: ‚Све је од Њега и кроз Њега и ради Њега‛ (Рим. 11, 36)“[6]. Временита дела Божија која имају „као својем бићу првотно, не-биће…“ благодаћу се причешћују бићима причестљивим која су „дела Божија која нису у времену настала“. А то су: живот, бесмртност, једноставност, непроменљивост, вечност, и „све оно што се као Његова суштинска својства созерцава“[7]. Дакле, постоје причастљива бића (бића у којима се причаствује) и она бића која причаствују, односно створена бића која кроз причаствовање у савршенствима постају бесмртна, једноставна, непроменљива… „Разумно и мислено биће причешћује се (заједничари) Бога Светога, мислима Његове доброте и премудрости, својим битисањем и способношћу за врлину (благобитије), као и благодаћу за бесмртност (вечнобитије)…“[8]. Учествовање у животу Бога постаје услов постојања творевине. „Крај“ ка којем човек вољно треба да тежи јесте вечнобитије, ευ αει ειναι, односно сушто битије Божије.


[1]Преподобни Максим Исповедник, Амбигва 7, 1072В, стр. 263, Луча.

[2] Исто, 1073С.

[3] Исто, 1073В.

[4] Исто, 1073С, стр. 265.

[5] Amb. PG 91, col. 1217 cd. у: Јован Мајендорф, Христос у источно-хришћанској мисли, стр. 130, Хиландар, 2003.

[6] Гностички стослови  1, 10.

[7] Види: Гностички стослови  1, 48.

[8] 400 глава о љубави  3, 24.

Advertisements