чудне су лепоте Твоје
Господе сваког сна
дарови су Твоји ванредни
изливени споља
за све оне који не виде
даље од унутра.
и промаљаш пролазнике
као сунце кроз облаке
као сунце кроз зелене крошње
походиш оне који те хоће
и поглед Свој на њима
не заустављаш.
а ја се бојим
да ли ће за мене бити места
од свих оних који не знају за Тебе
да ли ћу се спасити и нахранити
сигуран у Твојој вечности.
подај мирисе још једном
и излиј уље Духа на главу
нека умукне свако слово
нека се слива низ браду.
смрт нас вара драга
да смо битни, да смо важни
да нам нико не личи
а сви смо пред Њим исти
као јуче, као данас, као сутра
сви једнаки и пуни себе
као да Га нема
па се дворимо у обожење заљубљени
ликујемо јадно као бесмртни
одевени у оно што не постоји
као да смо битни, да смо важни
да нам нико не личи
а само смо слепи доживљај –
без речи.
добуј, добуј срце моје
бићеш ти на правом путу
не плачи кад те ломе
нема их много у твом кругу.
сети се само Господа свога
море ће се од себе раздвојити
правац јарбола својих држи
таласе ка небесима усмери.
полетећеш онда као птица
уздигнуће се поглед иза плавог
светлост једна у теби засијати
пољубити те својим ветром.
колико могу знати и колико дати
иза сунца Сунца једно
у наручију потраге и засићења
висину коначну и Упитани Свет.
мисли…
увек су тако јаке
те и оно што није
као да баш јесте
па се увек посечем
на ивице којима поверујем.
а тамо нема ништа
осим слике без тона
осим лажног смисла
завртео се у игри
па заводи неке друге очи
које ове споља нису
па се све у бићу чуди
како светлост из меса излази.
а мучи ли, мучи
неуморно као жудња
па све тера на своју страну
као на реч свештеника
да ток реке промени
истину у себе да претвори.
живот , срце пуно Бога
у њему станује мир и радост
две речи непознатог знања
све оно сакривено у љубави.
зли стану, што си у њему сам
зар за друге нема залогаја места
зар је све зид, ледило и вапај
ти, што живиш смртног брата.
пројави се, откажи ми данак
дај ми неког ко нисам ја
дај ми љубав према странцу
службу човеку отеклог у Богу.
нећу више утиске од фалша
ко је у цртежу нашао стварност
излиј на мене стару милост
па ми новог у мени покажи.
откуда наитије ово које од Бога није
камен оштар који се креће у крви
повлаче се таласи доброте у себе
и остављају ме самог на плажи учаурених.
чему млевилица што кости љуби
када је укус леша увек исти
зар су све молитве напустиле гнезда
или има која птица храбрија од глади.
не куцајте ми, радозналости старе
прођите ме за промену данас
нисам ја тај који вас је на сабор звао
наставите искушења ка својој невољи.
друга послужења имам на свадби
па не бих друге госте да љутим
али, хвала вам што сте свратили
поздравите празнине сваког гада.
дувајте ветрови
нагните се хорови
ту сам, устрашен и задивљен
силом која себе мори
узмите ме данас само
превијте ми кости надуване
вихорима од чељусти муњи
бићу ваш чувар на ивици
тамо где се борба води
не дајте ме осами стрмој
лествицама пакла
бити оним што сам био
када камен није име знао
детелини од крста
исписаним на води.
тон, и у даљини глас
из мрака мудрост вије
киша пребија шумове
свемир приближава додире
кроз питање нижу се векови
корак оностраног
заривен у ногавици трена
пут је сигуран
циљ је дарован
ту смо без самоће
изврнути длановима рада
похођени истином
ексерима искупљени
у Његовом Оку ослобођени
заувек извучени
од оштрице дрхтаја
као секира на пању
на светлост спуштени.
хладно је на овој литици
без толиких љубави широм света
плаче ми се стварно бескрајно
самоћа у паклу цвета.
како бих волео да имам многе силе
њима бих окупио на једном свету сваког
потражио бих човека за себе
далеко од свих неразумевања.
деца ме знају, она ме прате
верују на сваки покрет знак
волео бих да сам ветар што не расејава
дете, које за лажни срам не хаје.
доста је било, умукните горчине
има ли нешто друго на овом свету
што једно на друго посред вас не личи
да загризем небеса, нову милост унедогледа.
Боже мој, Ти знаш да сам твој
Откриј ме, покажи Се
Не затварај ми тајну деце
Буди још једном са мном
Да не заборавим никад више.
Опомени ме да и други стоје
И да више нисам сам
На туђе руке да пазе ноге ове
Да за сваког има место
Где не мора бити глад.
Пронађи ме, као некад давно
Када знадох тајну деце
Где саркофаг у себи чувах
Када имах осмех чудни
У серафима и херувима скривен.
Боже мој, реци реч слуги твом
И оваплотиће се сан
Поново ћу бити дечак
Поново ће из мрклине бездана
Засијати „Амин“ и тами дан.
