Размишљам о радости. О злоупотреби и излизaности њене појмовне садржајности. О одсуству бића које битује у самој конструкцији речи „радост“. Одбијам радост која је уобличена у еуфоричне маније. Која је сведена само на људски оптимизам и аутосугестивно позитивно расуђивање. Ругам се радости која долази од ендорфина, сератонина и адреналина. О безумној радости и злурадости да не говорим. Прихватам само радост која није од овога света али која јесте у овоме свету. Која је директна последица Божијег додира, прожимања и загрљаја. Истина, постоје здравоумне радости, профана радовања у којима учествујем, као и она непрофана попут несумњиве радости која, на пример, долази из постојања новорођенчета. Али сведочим да постоји друга радост, Духовна, нестворена, која када једном додирне биће, човек све познате радости до тада оставља и креће за њом. Која не зависи од страсти, расположења, пале природе. И без које је немогуће, барем мени, радовати се другоме човеку. Када не би било те Васкршње и Педесетничарске радости, која се манифестује у Телу Цркве, не бих живео Бога, нити бих марио за Јеванђеље као моделом кроз које бих требао да остварим бољег себе.
Ако смо радост свели на туђа или своја засмејавања, далеко смо од дара живота и Животодавца. Од радости која љуби и прашта. И још више, установљује нови начин постојања и предаје дар сопствене радости другом. Како је то далеко од бљутаве сентименталности и наивне патетичности, од аутосугестије палог радовања!!! Аутентичан хришћанин се жалости одбитком других да у његову радост уђу и увере се личним искуством у ипостасну радост коју исповеда. Исповедајући Радосног као Реалног а не као имагинарног. Зато када год заудара на песимизам, чамотињу, очајање, страховање и недијалогичност, нарочито код хришћана, треба се запитати да ли смо уопште ушли у радост Господа свога и да ли смо здравоумни или патолошки носиоци Духа Светога. Истина, само Дух одобровољава али ако човек и након примљеног дара светиње показује истрајност у негативностима, онда се Дух осећа као неко ко није добродошао иако се Његова радост суморношћу и утопијом људи не умањује. Јер, какав би то био Бог жалости или Бог Који зависи од нашег расположења чинећи Га непостојаним у Његовом блаженству и и изливајућем преливању Тројичне радости?! То не значи да не уме да саосећа и помаже већ да наша боловања не чине Божији Идентитет.
Не говорим о слепој радости, о безличној и бесмисленој радости какве, исцерене и изрежиране гримасе, затичемо усиљено код неких застрањених хришћана. Таква радост вуче на жалост. Заудара на обману, фарсу, сентимент и незнање. Ко зна, можда такав и и има Духа али по коју цену? Мучењем других или чак Самог Бога? Некако не верујем у такву радост колико год она била очигледна. Она игнорише историју, свет, смрт, бол, надасве ближње са свим њиховим понекад и преувеличаним страдањима. Зар је то ескапизам у име Бога?! Проналазак блага само за себе?! Ако неки беже од света због такве врсте радовања, онда имамо на делу својеврсну утопију и меланхолизам. Говорим о радости која је могућа и која је дарована баш у овом палом свету и са баш свим могућим невољама – без дистанце од страдања, без подигнутог гарда пред другима, али и без поистовећивања Царства Небеског са доменом агоније. Нажалост, уместо нарадост, још дуго ће хришћани имати да уче шта значи по онтологију укидање простор-времена, (а тиме и Цркве која има своје место и сврху у истом) уместо што њиховим прескоком умишљају да су достигли коначност обожења и још трагичније – да су достигли коначност есхатолошке радости. Јер Радост је увек нови Догађај који се богослужбено изнова Догађа. И никад за јединку, већ за Сабор светих тј. оних који су се по слободи одазвали на ехо Божијег Логоса. Свака радост коју човек чува само за себе, индивидуализује саму радост, компромитује је, и своди на инстикт хијене – а то само показује да ту ни нема пуно искреног радовања, барем не оног који би попут Цркве могао имати постојаног града.
Категорија: созерцања
Грех унакажава личност човечију али никада тако да може поништити у потпуности саму личност јер је створена по образу Божијем и јер је човек увек слободан да се васпостави и преобрази – нико га у томе не спутава осим његова лична слобода воља.
Исповест… Сама Литургија је покајничког карактера. Прича о блудном сину има Литургијски контекст јер се враћамо у Божије наручије које је Црква. То не значи да не важи преиспитивање савести и одлазак код свештеника али није мерило јер Сам Бог ако зна потребе наше зна и слабости наше. Дакле, Собом (евхаристијом) “спира” (очишћава) наше промашаје који су временом можда постали саставни делови личности, градећи идентитет на нечему што нема вечно постојање, односно, што није Бог као епицентар личне егзистенције. Зато за приче о слојевима грешности који обавијају душу нема места јер сваки додир Духа чисти човека ако се искрено каје. Можда звучи провокативно, али некад ми се чини да чисти и онога ко планира зло, да би га одвратио од зла Сопственим оплемењивањем. Али није увек ехо слободе човека подесан за ту фреквенцију.
Са моралне тачке гледишта један човек може имати већа добра дела од другог, али са онтолошке (литургијске) тачке гледишта обојица се освећују са једног Извора и нема разлике међу њима. Зато у Јеванђељу видимо да Бог свима даје исту плату (Духа Светога), и ономе ко је почео да ради рано изјутра први и ономе ко је дошао предвече последњи.
Шмеман грехом назива издајство Цркве, онтологију новог постојања у благодати. Дакле, не треба падати у очајање са сваким новим грехом (намерним, случајним или оним који настаје под утиском биолошке слабости) јер благодат није дата да бисмо се “осилили” за зла дела већ за добра.
Данас, под утиском догматике која реално говори да човека не спасава етика већ благодат, (јер и атеиста може бити добар а то га не чини светим) неки погрешно интерпретирају истичући само спасење благодаћу без дела па заборављају на синергију етике и благодати. Милостиви Самарјанин је добио похвалу од Богочовека иако није имао благодат.
Бога не можеш оскрнавити својим гресима, можеш се само очистити. Види пример крвоточиве жене у Јеванђељу, Бог похваљује њен искорак без обзира што је по закону била нечиста. Забрањивати себи очишћење, сумњам да долази од неке моралности и љубави… али наравно, истичем и да свако треба испитивати своју савест. Један свети отац је рекао да некада (не увек и не често) треба из смирења забранити себи учешће у Литургији, али не из хира или лењости, него да би човек дошао у спознају чега се лишава и тако још више се ужелео сједињења са Богом…
1) За овакву једну тему препоручујем књигу ђакона Милорада Лазића “Естетика тела и тајна полности” у којој се на веома креативан начин руше многе предрасуде али и непотребни табу-конфликти (читај: сексуалне фрустрације). Трагично је да једно такво дело не добија већу пажњу међу свештенством и народом.
2) Многи говоре о сексу и уздржању пре брака, а заборавља се да људи могу да постану много настранији у самом браку управо због накарадно-патолошког самоуздржања које је само себи постало опсесијом синдромом “забрањеног воћа”. Један професор ће духовито рећи да брак почиње онога трена када и сексуални живот.
3) Шта је уосталом Света Тајна брака? Зар сексуална привлачност супружника постаје оскрнављењем те светиње? Сумњам. Глупо је телесном општењу давати неке јуридичке конотације. Или ћемо тако наивно изједначавати сексуалност оних који се воле и оних које се прождиру телима? Лично познајем неке манастире у којој Света Тајна брака није добродошла, односно, на супружнике се гледа са неким чемерним незадовољством. Зар то није подвојено схватање Свете Тајне брака од стране оних који мрзе на брак једнако као и на сексуалност? Како онда такви не поштују благодат Божију ако је та Тајна по Божијем благовољењу?
4) Жена ништа мање не ужива у “интими додира” од мушкарца – како на међусобном плану, тако и на појединачном, ако се већ дотичемо теме “самозадовољавања”. Све то варира од човека до човека и од човечице до човечице. Један свештеник је лепо рекао: “И ја сам то радио…када се чаша препуни…” Мене то није саблазнило, више ми је импоновала његова искреност.
5) То што је Христос био присутан на свадби у Кани Галилејској, не мора нужно да се тумачи као Светост брака или као благослов Брака јер иначе би свако био свет самим тим што је у црквеном браку а знамо да многи од брачних парова не учествују у животу Литургије. Није немогуће да је у питању педагошка мера како се човек не би сувише “распаљивао” али мислим да то распаљивање није ништа мање “ударније” у самом браку. Да извинете, неко једва чека институционализам брака само да би могао да се лакше оразоноди.
6) Где је место брака у Царству Божијем (есхатону) ако Сам Бог каже да нема пред Њим ни мушког ни женског него су сви као Анђели? Не можемо, дакле, говорити о апсолутизму, нити вечном одржању брака у смислу да ће супружници бити и даље супружници једно другом тамо ( у есхатону) где почиње Вечно Супружништво са Светом Тројицом.
7) Отац Угрин Поповић је понудио решење које је блиско мојим покушајима да укажем на проблем: Као прво, свадба у Кани Галилејској има своје евхаристијско и есхатолошко значење. Претварање воде у вино има своје значење у претварању дарова у Крв и Тело Христово, а ово да је на крају добро вино а на почетку лошије, јесте есхатолошко виђење живота вечног, од пролазног (лошијег) ка непролазном (вечном). С тим у вези, не бих се сложио са онима који само говоре да је свадба у Кани Галијејској показатељ да је Господ благословио брак, већ има више везе са показивањем Христа као Сина Божијег и Господара кроз Кога је све створено.
8) Љубав и трпљење једино омогућавају да Брак функционише јер друга пречица не постоји а ни благодат Божија не може све да “супституише” јер је много фактора који немају апсолутно никаквог додира са онтологијом Царства Небеског. Млади већ предокушавају ту димензију у својим везама када се свађају и када се мире…
9) Данашња омладина страхује од брака углавном из неоснованих разлога често имагинарне природе. Они се плаше да ће да изгубе своју личност у браку уместо што у њој могу да је остваре. Такође, као да ће самим ступањем у брак да изгубе “идилу” каква је пре тога у некој романси постојала. Са друге стране, други претендују на то да ће самим браком да “измене своју природу” и да задобију квалитете које пре тога нису имали. Наравно, све се може посматрати из два (и више) угла. Чињеница је да брак, било општински а било као Света Тајна брака није довољан сам по себи. Они који се венчавају општински мисле да су успели у својој љубави заборављајући да су Адам и Ева такође пожелели своју заједницу, љубав, изван заједнице са Богом. Опет, они који се венчавају у Цркви мисле да су “дали Богу Божије” и да не морају више ништа да имају са Црквом и Литургијом као новим начином постојања. Брак има своје место и сврху у историјском кретању ка Есхатону, и он би требао да буде одраз једног здравог носиоца етике и благодати – јер то није немогућа мисија. Међутим, чињеница је да свако долази на свет са слободном вољом али да и поред доброг васпитања, потомство може избарати криве путеве из неког личног конфликта. То је оно што је Достојевски писао да човечанство не зна шта ће са својом слободом изван заједнице са Богом. Са друге стране, да је брак тако идеалан како га представљају – није јер он јесте крст и без личног распећа у браку нема ни васкрсења. Мислим да је Д. Станилоје о томе добро писао, истичући чак опасност да нас неко може толико добро познати да таква огољеност наше личности може носити болне последице по обе стране. Можда у том светлу треба разумети зашто се бракови неких свештеника не одржавају у својој постојаности. Али, сам брак као Света Тајна, дакле, може да буде адекватан путоказ и помоћ на путу са Христом и у Христу ка Оцу и Светоме Духу. Но, има негде у Писму где се каже да није свакоме дато да буде ожењен али и неожењен, удата али и неудата… не јер је у питању даровитост за једне а ускраћеност за друге него јер неко једноставно не жели такву врсту заједнице а неко не уме да је оствари иако је она свима исто дата…
10) Владета Јеротић ће у једном свом делу направити занимљиво поређење указавши да истовремени оргазам мушкарца и жене који врхуни у зачећу детета може бити једва бледа слика сједињења човека са Богом.
11) Колико смо данас далеко од ранохришћанских секташких концепата који по правилу лицемерно мрзе тело и све што је материјално а све под изговором чистоте и духовности?
Zivot kao produbljivanje svoje egzistencijalne opredeljenosti za blagonaklonost blagodatne vere. Obozenje kao svagda aktuelni proces oduhovljenja u Liturgijskom Bogu. Askeza kao neusiljeno zivljenje Hristom po dobrovoljnom poniranju u sozercateljne logose. Molitva kao nemo disanje I neizgovorena komunikacija sa glasnim prisustvom Boga. Mir kao ispunjena praznina od dodira svetoduhovnog sveprozimanja. Mudrost kao otisak Bozijeg karaktera koji stvorenost usisava u nestvorenost cineci da zamukne svako slovo. Radost kao pokrivac ljubavi prema svemu sto nosi pokret. Oprostaj kao razumevanje ljudskih namera usled kojih dolaze slabosti. Eshaton kao uvek prisutni stadijum osvecenja propadljivosti istoricnosti I patologicnosti. Crkva kao vanzemaljsko prisustvo nebesa na zemlji. Vrlina kao produkt odobrovoljavanja u blagodati Bozijoj. Ljubav kao ucelovnjenje u prisnost Oca, Sina I Svetoga Duha. Harmonija kao odvezanost od naslaganih ostrascenosti ovosvetskim polurealnostima. Krotkost kao umudrenje Bogodolicnom svetloozarenoscu. Tisina kao preobrazajno usadjivanje u ljubecu zamisljenost. Stradanje kao izlomljenost gordosti I kao mogucnost spasenja neinficirane Duhonosnosti. Konflikt kao izazov isceljenja uzajamne palosti. Tuga kao smirenje pred tudjom slobodom I kao aktivna zastalost pred introspekcijom I bogospekcijom. Bol kao vristece otkrovenje necije ipostasi. Greh kao solucija pokajanja u kojem blagodat ukida razmnozavanje strasti. Smrt kao usamljivanje pred Tajnom Bozijom I kao ovaskrsavajuca uteha. Tenzija kao mogucnost pripitomljavanja drske napetosti I kao delatno prepustanje Bozijoj ikonomiji. Vreme kao postolje u kojem Bog projavljuje I dejstvuje Sebe ovekovecujuci druge Sobom. Muzika kao predah od nepotrebnih analiticnosti I briznosti koje udaljuju od kontinuiteta zivece vere. Prijatelj kao perspektiva eshatoloske novine koja dragocenijom kreativnoscu osmisljava sadasnju nepostojanost. Dogadjaji kao blagodatne slojevitosti u kojima Bog Sebe otkriva na razlicite nacine. Rec kao prethodnica oblagodacenosti koja izranja na povrsinu licnosti u slavi Bozijoj. Pogled kao medjuljudski dodir nedodirljivih licnosti u toplom sjedinjenju I kao blagodatni prelazak preko drugih koji samim pogledom izliva svetlost na pogledane. Odgovornost kao sustinski preokret identiteta utemeljenog dotad na fiktivno-potrosackim kalupima sladostrasca. Skromnost kao nezavisnost od drugih – ne bez ljudi vec bez njhovih intriga i navijacke podrske u sirenju geta protiv drugih. Osmeh kao iskreno iskustvo realnog Carstva Nebeskog. Smirenje kao aktivna nepokretnost u Bogu. Um kao dostizanje nedostiznog I kao nedostizanje dostiznog. Osetljivost kao mogucnost priopstavanja blagodati Gospodnjoj I kao suprotnost zloj senzibilnosti – sujeti.
Јесте, богословље говори о једним истим стварима али никада на цикличан начин, једносмерно, као змија која гута свој реп, јер су то нове стварности које самим понављањем не затварају круг већ га отварају ка сталном незавршетку, ка неугасивој Персонализованој Вечности. Зато и апостол, када говори о есхатолошком Царству, не говори као о његовом застоју у месту, као утрнућу, него о непрестајућем усавршавању кроз језике и радње које човеку нису знане али и кроз језике и радње које богослужбено јесу доступне. Као што и други Оци, када говоре о Парусији, не говоре као о њеној завршеној стварности и вечној обамрлости, налик тупоумној и деградирајућој радости, већ као динамичном кретању «кроз мир Божији». А где се то крећемо? У све већој обожујућој, нествореној и причешћујућој енергији ка трону Свете Тројице, или, «око» Свете Тројице. Ово “око” уместо “у” или “ка” треба созерцавати јер није реч о интеграцији Божије неприступне Суштине. О “у” можемо говорити када свесно опитујемо Духа Господњег па налик апостолу можемо рећи да не живимо више ми него Христос у нама; а “ка” можемо употребити када се трудимо да наша икона достигне подобије, и када достигнувши руб обожења не жели да изгуби Цара Царства. Литургија и јесте то стално славословље Бога али не на занатски већ на онтолошки начин. Небеска (анђелска) јерархија то најбоље изражава јер они најприступачније и најживотворније живе делатно своје славословље. Појање које затичемо у Цркви и има ту онтолошку намену и порекло, да иконизује и изображава Реалност која није од овога века и да Га сведочи песмом, али песмом од чијег мелоса човек може жив да буде сада и у све векове. Јер усред мелоса у атмосфери, па тиме и на врховима грла оних који поју, Света Тројица налази Своје место као Онај Који снисходи али и као Онај Који узноси људе на нестворени пиједестал обожења.
Мошти су јединствени показатељ не само велике благодати која је предана неком светитељу, него колико дубоко она задире у тело свакога од нас, постављајући не само у душу већ и у тело честицу васкрсења за које је тело превасходно намењено. Пред темом васкрсења и највернији мора да задрхти јер је таква тематика сасвим неуобичајена али и малопојмљива и за најфилософскији и најлогичнији ум. Оно што умире показује залог своје нераспадљивости у мртвом телу (личносно-одсуствујућем-а-не-душевним-прелетањем-у-друга-небеска боравишта). Личност је мртва али њено тело показује благодатну приврженост ненестајању а што видљиво пројављује (телесно аргументује) својим миомирисом. То је друго чудо поред чуда нетрулежности. Природа бунтује против смрти чак и мртва! Одржавају је Божије енергије. Телу свакоме од нас створених на земљи припада та част према заслугама Сина Божијег. Богочовек хоће да се и наше тело претвори у храм Духа Светога. Он хоће да преда тај дар. Не светима него и грешницима. Он не гледа ко је ко. Он не поставља деобе. Он одбија суђење. Тело оздрављује пред Његовом силом. Личност сведочи то искуство на себи. Наравно, то није увек случај, барем црна хроника свакодневнице говори другачије али није ни сваки случај уперен бићем према Богу. Неки савремени научници су установили да ништа што умире нема апсолутно нестајање већ или се разлаже са тежњом да се атоми разједињеног поново саставе један са другима у целину, или се кости саме чувају у утроби земље као семе које ће род свој донети у своје време (по Другом Христовом доласку када наступи свеопште Васкрсење). Мошти су веома битан залог благодати да се тиме не би превидела телесна димензија обожења. Зато су икону васкрсења највише потамнели и изопачили они који су заговарали бесмртност душе (али не у есхатолошком већ у загробном смислу) као и телопрезирачи у сваком нараштају (ситничарски се саблажњавајући о сваку полност као да она сама собом подразумева блудност у аутоматском смислу а не Божанско стварање). И чим је Бог почаствовао човека да му благодат гостује у телу, то само показује колико високо мишљење Бог има о телу које је Сам, без обзира на пад човеков, приредио, осмислио и креирао. А са Христом још и допунио, преобразио и васпоставио. Ако на то додамо да једно такво озарено човечије тело има даровану могућност да помогне и исцели друго фаличније тело, онда то опет потврђује величанственост благодатне телесности. Зато, мислим, да нема већег парадокса као залога васкрсења од овога да неко ко мисли да је жив а фаличан приступа мртвоме у кивоту а задобија Духа Светога. Онда се логички намеће питање само од себе: Ко је ту заиста жив и здрав? Да ли онај што лежи у кивоту или онај ко приступа кивоту? Тако се слава Васкрсења очитава једнако како у мртвима тако и у живима али не у сваком мртвом и не у сваком живом, већ само онима у Господу Христу и које Бог Тројица жели тако да прослави. Јер није ни до онога који хоће, ни до онога који трчи, него до Бога Који милује (Рим. 9,16)
Бог није рекао да убијемо свој ум већ само ружне помисли а да сачувамо и преобразимо ум само у ономе што је богодолично. Тај подухват је толико савремен, или још даљи футуризам, јер је мало коме то пошло за руком. Можда и зато што није ни пробао да вежба. Тек у стражарењу над умом види се сва наша мислена болештина која је дотад била неуочљива. Чим престане стражарење престаје и објективност ума који увиђа сваки субјективни дуализам у људској природи. Неоснована је оптужба неверујућих људи да су хришћани аутоматски без ума самим тим што су хришћани; док, ипак, основа имају неки хришћани који оптужују друге хришћане што ума не користе па у очима света делују застрањени. Са треће стране, многи се расејавају умом и на Литургији јер се не труде да учествују у служби него мисле на све што није Божије Који се мистично изражава у символима светотајинских обреда. А тек ту имамо истинску могућност да благодаћу Светога Духа отргнемо ум од уобичајених мучећих садржаја, било грешећих или само многобрижних, и да га неограничено уобличимо према Божијој вољи. Јер тада нашу створеност прожима нествореност, трулежност – непропадљивост, земаљско – небеско, затвореност – слобода. Као да налик Христу постајемо «двоприродни», јер Он Јесте и Бог и Човек по природи суштине, а ми и богови и људи по дару пријемчивости.
Свет више љуби интелект него што љуби веру. Задатак хришћана није да живи у дуализму између интелекта и вере, нити да их поистовећује, нити да их сукобљава, већ да оствари крстоносну сарадњу између једног и другог. Без есхатолошког надахнућа остаје само крстоносна варијанта базирана на сладуњавим моралистичким утопијама. Вера јесте изнад интелекта али то не значи да се интелектом не могу изразити делимичне истине. Зато народ наивно и даје већу предност елоквентнима неголи Евхаристији. А Евхаристија је изнад рационализма. Не може јој се приступити другачије осим вером. Улога хришћанина је да разумом доведе друге до свих догмата, али вера свакога сама наставља даље када се нађе «очи у очи» са Евхаристијским Словом Божијим Који је Сам Христос. Јер, разум не може себи објаснити како хлеб и вино постају Тело и Крв Исуса Христа, то може само вера. Након Причешћа, разум се уверава да је искусио Тело и Крв, да је постао једнокрван са Богочовеком, али на који начин – то не уме да испита. Ето на делу катафатике и апофатике.
Посматрајући Христову историјску перспективу, у којој Он уводи Есхатолошке догмате и догађаје самим Својим Постојањем и упливом у ток историје, видимо да је суштински циљ Његовог Отелотворења био жртвовање Себе за грехове целог света. И не само то, него је требало и пре добровољног умирања отрпети све оне ужасе од мучења. Колико је таквих међу нама који су спремни добровољно отрпети само мучења а камоли да слободно положе свој живот? Мислим, НИЈЕДАН. Па опет, и ми имамо ту историјску голготску перспективу свог страдања кроз чији крст улазимо у Есхатон. То зна свако од нас који се макар минимално труди у нечему за свој живот или живот оних које воли. И ако се погледа из мишије перспективе, сви испадамо жртве система, неправде или других људи, без утехе по себе. Међутим, из птичије перспективе није тако. И Христос је прошао кроз све оне мучне страхоте до молитвеног зноја и дрхтајућег заноса пред Оцем у Гетсиманском Врту. Колебљивост је неминовна! Тако и свако од нас у себи има свој врт. Али, тек у светлости Васкрсења се види да је све то било потребно и да је Исус остварио своју мисију која се док су болови трајали није ни примећивала. Тако ћемо и ми доћи до свог Васкрсења које сада услед страдања не осећамо. Тада ћемо посведочити колико нам је било потребно проћи кроз ова страдања која сада не разумемо и чине нам се незамисливо тешка (наравно, није свако страдање Божијег порекла – да не стварамо култ бола). Апостол би рекао да страдања садашњег века нису ништа спрам радости која ће нам се јавити. И опет, не само по деловима наде јер је нама много више дато него старозаветним мученицима који нису били удостојени благодатног обитавања у историји као ми (осим појединаца). И то није статична нада, имагинарна жеља, него чекајуће установљивање онога што се очекује. Зато многима снопови Духа Светога остају енигма. Дакле, не само што имамо есхатолошку наду да ће се наша мука окончати него да већ сада и овде имамо литургијску благодат која нам може посведочити и даровати то будуће искуство блаженствовања у Светој Тројици.
Опет, када кажемо да они који страдају ради Христа имају већу утеху неголи они који страдају без Њега, то не значи да су хришћани у нешто привилегованијем положају, него да благодарећи односу са Богом могу не да се отарасе крста већ да га преобразе у нову стварност; као што не значи да Бог више воли оне који ради Њега страдају неголи оне који страдају без Њега јер Бог једнако воли и грешнике и праведнике – баш као што ни сунце не гледа ко је ко него свима даје једнаку светлост – него је проблематика у томе што они који нису остварили свој однос са Богом немају за кога да се ухвате па остају сами пред амбисом смрти. Бог није навијач за једног човека који би био против неког другог човека (нажалост, таквих јудејских антропоморфизама налазимо и у 21. веку). Наравно, свако је сам у своме умирању – да не умислимо да су хришћани поштеђени и жалца смрти – али не умире свако са истим мотивима иако су обе стране на неки начин остављене од Бога у својим страдањима. Али од ова два типа човека само један показује зависност од Бога, присност са Богом и искуство бића које не жели да остави Бога Самог без обзира на домен страдања. Само тако можемо разумети есхатолошке умове неких светитеља који су са великим болестима у својим телима прослављали Бога а домен смрти нису ни признавали као коначну дестинацију човека па су знали говорити и пред своју смрт да смрти нема (свакако, није згорег поставити питање да ли су неки од светих негирали историју таквим умствовањем или се пре радило о личносној перцепцији која је сва у потпуности била прожета стварношћу која ће тек доћи са Другим Христовим Доласком?)
Мерити време трајања поста и богослужења је нешто сасвим сувишно и долази од непознавања егзистенцијалног садржаја онога чему си присутан и за шта се трудиш. Како у познавању догмата, тако и у самом учествовању на својој служби као онај који конституише Цркву својим присуством. Ако си присутан а не учествујеш умом и срцем, наравно да ће монотонија бити неминовна – то и деца раде на другим часовима у основним и средњим школама. А ако учествујеш у животу Цркве механички а не познајеш Садржај онога Коме се клањаш – и то је промашај. Некорисно је себе оптерећивати временом трајања поста и богослужења јер када живиш своју веру онда је живиш 24 сата свакога дана а не периодично и безвољно. Јер када си нечему (Некоме) стално посвећен онда више време није битно и нема тензије. То је толико небитно колико не примећујеш ни своје дисање и број трептаја трепавица. Чак и истицање такве посвећености може звучати претенциозно, јер мало ко креће од логике да је Он првенствено посвећен нама, као што има аутора који данас богослужење не тумаче као потчињену службу свештеника Богу већ снисходљиву службу Бога човеку.
Уводити етапе живота на време које је “посебно” за пост и молитву и на време које “није посебно” за пост и молитву може само онај који не живи сваким дахом са Богом него периодично. Јер Бог је једнако неизменљив и кад ти имаш своје посебно време и дела и када их немаш. Зар имамо два Бога, те док ми деламо добро онда је Бог жив а док ми не деламо Он нема постојање? Биће пре да смо сами направили границе па некад Бога гурамо на једну страну а некада на другу, умишљајући да се наш живот помера само док га ми покрећемо а не увиђамо Његову свакоминутну Сведелатност. Другим речима, док ми умишљамо да “пуно” чинимо својим делима онда умишљамо да је Он нама ближи, а када се уопште не трудимо, онда Њега чинимо анонимним. А Он је све време ту. Наша свест није увек са Њим. Нема богосвести.
Не постоји, дакле, посебно време и посебна дела, постоји само слободна воља која хоће са Богом или без Бога свакоминутно да оствари своје постојање а духовна монотонија може да пронађе само оне који су занемарили дар Духа који изнова хоће да пољуби и загрли човека сједињујући га са Сином Божијим и узносећи га Оцу баш таквог какав јесте а не на основу глуме између бирања када је неко време и дело посебно а када није. Када почнеш да живиш и делаш Бога, онда ти више није потребно суморно побожњаштво којим се многи надимају или самосажаљевају а понајмање ти је потребно специјално време и дела јер ћеш открити да је сваки моменат постојања изазов да установиш Царство Божије у себи и са другима.
Ако бисмо ишли мало даље па ипак инсистирали на посебности онда можемо рећи да једино посебно време и дело које постоји јесте Литургија као Она која уводи ново време и нетрулежно дело Сина које још није довршено пуноћом васкрсења. Само тако можемо разумети продужетак Литургије, њене благодатне рефлексије, да цео живот, дакле и након посебног времена и дела Литургије, учинимо свевремено и сведелатно посебним. Свако друго истицање посебности (важности рада, даривања, итд.) може бити обичан психологизам или у најгору руку застрањени нарцизам под разним маскама љубави. Зато ми је одувек било чудно код људи да затичем неку супериорну побожност када на пример почне Велики Пост а чим пост прође постану млитави и ван христоцентричних темеља; или, када ме са неком магијском устрашеношћу питају да ли сам побожан јер ми то изгледа као да ме неко пита: “Да ли дишеш?”; или, када неко својим аскетским напорима даје свекосмичке димензије као да Бог не ради ништа и као да свет само на таквог чека, итд. а све је то наравно одскочна даска да се са одређеном преозбиљношћу упадне у екстремизам своје врсте на другим нивоима постојања. А о наивним причама да је некоме потребно посебно време да би показао посебно дело може да говори неко ко нема љубави (свакако, друго је питање неког учења, стваралаштва, усавршавања, итд. али овде се намерно задржавамо на личносним интеракцијама када усамљеност нема изговора).
Постоје људи који себе третирају као нехришћане, затим као хришћане али нецрквене, онда хришћане као црквене. После свега тога долази Царство Небеско. Јадна селекција. Уместо да Царство Тројице буде епицентар идентитета оно постаје периферна вредност. Мислим да су у најбољем пневматолошком положају црквени хришћани, али баш зато и у најопаснијем јер колико видим склони су многи из клира и народа да унутар Цркве креирају «паралелни свет» мимо (не)хришћана и (не)црквених а да Царство Небеско нема ништа заједничко са свим тим. Штавише, да се итекако добро сналазе у том социо-економском али патолошко-гетоизираном свету, који се ни по чему у врлини и греху не разликује од света осим у исповедању вере кроз богослужење. Као да је аутоматизам службе тобоже загарантовано спасење!? И мислим да нема већег зла од тог перфидног зла да било који човек ствара “паралелну стварност” унутар саме Цркве уносећи у Њу све оно што Она Сама није, јер се тако онемогућава дарована Личносна Сила да делује међу људима у Тајну Освећеног и Непропадљивог Јединства. Не могу никада наше пројекције да буду мерило обожујуће есхатологије јер онда долазимо до антиномичне шах-мат позиције, коју смо по самонаговору а слободом изабрали, – да сами будемо преображени Тајном Царства Божијег. Једини “паралелни свет” а боље рећи “истовремени свет” јесте продор есхатолошког Царства унутар овога света и испуњење света самим тим Царством. Такав призор бисмо могли да упоредимо са Тајном Христа који има две природе (Божанску и човечанску) па се и нама омогућава да имамо двоприродно постојање. Сваки други паралелни свет није ништа друго до шизофрени раскорак перципирања стварности који према мери подвојене смртности сваки фрагмент исте посматра одвојено од целине а опет као да је сваки фрагмент универзално мерило истине. Зато многи не могу првенствено у себи да помире есхатон и историју а камоли да сагледају свој мислени хаос који у Цркви созерцава све осим саме Цркве и Тајне Њеног узношења на Тријадолошки Трон.
