Осмосмерка

• Истина је увек тако очигледно и безусловно једноставна – ко нема љубави наравно да ће преврнути небо и земљу у свим микроскопским скенирањима да би остварио своју „правду“.
• Бога упознајемо кроз Његово Писмо и кроз Његову благодат. Више од тога није потребно. У Писму видимо како Он звучи и о чему размишља а кроз благодат опитујемо сједињење са оним о чему Он говори – са Њим Самим. Зар се Његова Личност и нарав може боље од тога спознати?
• Ми  постајемо незахвални или од досаде, или од жеље, или од засићености у добрима која нисмо сами створили, како у односу према другима, тако и у односу према Богу.
• Евхаристија јесте мистична у смислу њеног савршавања од стране епископа и народа Божијег, али то не значи да се она савршава мистично без знања оних који јој присуствују. Јер, како би онда приступили? Она јесте мистична али се открива јавно нудећи себе за јело и пиће. Тајанствена је у смислу поседовања Исуса Христа али то не значи да се Христос не нуди свима једнако и отворено.
• Почетак теологизације се огледа у осмишљавању свог стила у писању и изражавању доживљених догамата у свом искуству речима, делима и помислима.
• Ми никада нисмо имали виђења па и не можемо поимати реакције усхита и страха код пророка. Верујем да то нестабилан човек не може лако поднети. Зато нас Бог и не угрожава за наше дрске иницијације за које нисмо кадри ни спремни. Просечан логички ум би се растрзао и смутио када би видео нешто што одскаче од његовог тривијалног познања са искуством стварности.
• Жао ми је што појам Вере код неупућених пре изазива асоцијацију смрти неголи бесмртности. Јер је управо  вера та која иде другом (нествореном) логиком. Чим се чује реч „Вера“ или „Црква“, сви одмах помишљају на прелазак из смрти у вечност. То би још имало основа када би се тиме подразумевала есхатолошка улога васкрсења чији залог може бити присутан благодатно путем Цркве данас, овде и сада, али, нажалост, људи тиме пре замишљају умирање на концу личне историје и загробни живот који немају никакве везе са оним претходним. Јер на крају личне историје Парусија се још није догодила, па тиме нема још ни загробног живота.
• Законодавни систем не функционише у савршенству због парадокса снисходљивости према поједицима, чиме је Закон испуњен али не за све и не нужно за компромитовано користољубље. Тако сам видео да један полицајац гура закон у страну јер му је стало до ближњега а не искључиво само до свог корумпираног интереса.
• Промашај људи лежи у томе што не гледају своју службу него «гурају нос свуда где му није место» мислећи да се стручније разумеју у оно за шта је неко други високо квалификован. То се чак не одражава толико негативно на компететног колико на оног ко ништа не зна јер своју душу растројава толиким бахатим расејаностима.
• Свако има свој посао под небом. Свако има своју службу. Није свака богослужбена али може бити својим посвећењем Христу без обзира што као таква историјска неће опстати у Есхатону. Међутим, зло није у томе него у ставу према својој служби. Зато смо дошли дотле да сва занимања бивају извршена не ради савести, не ради Христа, не ради другог, него искључиво за плату и удовољењу нижем систему вредности, а чак и као такве, раде се само формално и апсолутно безлично. „Дај да одрадим још ово па да пожурим кући онима које мрзим једнако као и ове…“
• Питање  је увек истоветно и доследно: колико сам важан за Бога а не за себе? Сви темељимо своја начела и стремљења на основу егоцентризма а не на основу богоцентризма. Моја жена је у праву, колико нас је мало који и ван Литругије истински пројављујемо дарове који су нам се у Цркви даровали. Тиме што нема Литургије ван Цркве то не значи да не можемо бити подеснији јер смо примили силе будућег века да бисмо сада другима сведочили. Сада смо осиљени благодаћуда будемо стабилни, нисмо осиљени Духом да будемо слаби.
• Огромна је разлика између благодатне теологије и рационалне теологије. Намерно то раздвајам иако рацио не може деловати без макар мало благодати. Такође, и само биолошко постојање мора бити надахнуто макар малом благодаћу да би неко могао уопште постојати. Зар сам свет може имати постојање ако га благодат не покреће? Али, не говорим о томе. Моје искуство је такво да јасно осећам када делам са благодатном теологијом која долази из срца без напора а када делам са рационалном теологијом која долази из разума са напором. Јер, када делам благодатно то не долази од мене већ свише, па се и сам очаравам ониме што на лицу места изричем јер га тек тада поимам пред другим, а када делам рационално то већ долази од мене и напрегнутопа се промишљам разноврсним стратегијама и довијањима гносеологије.
• Није потребно пуно лишћа на једном дрвету да би птица ту ставила своје гнездо. Ни човеку није пуно потребно у овоме свету да би остварио своју сврху и назначење у Царству.
• Постоји граница докле едукација може трајати, али после тога ни родитељ, ни просвета, ни полиција, а ни Црква не може учинити више ништа – после све остаје на слободи човечијој.
• Бавимо се животима млађих а да ни себи не можемо у истим проблемима да помогнемо. Сви проблеми младих се генерацијски могу подићи на ниво старијих и открити колико смо мало објективни када год се ради о нама самима. У жељи да заштитимо другог откривамо да не можемо спасити ни себе. Ако смо мудри у теоријама, наивни смо на делу јер пракса увек показује чињенично стање ствари које је супротно од наше идеалне генерализације.
• Човек никада није задовољан оним што има јер и када добије то што му треба или за шта се труди, он се пред тим не зауставља. Опет, не мора нужно да буде мотив похлепа него једно прећутано али исконско усавршавање које не зна за границе.
• Грешимо ако мислимо да ћемо помоћи некоме без питања.
• Лако је са бесловесним бити бесловестан али није лако бити бесловестан са неким ко је словестан.
• Од детета правити човека још је и разумљиво али од човека правити дете никоме није јасно.
• Када је Христос предавао Духа Светога први пут апостолима (дакле пре Педесетнице), Он им је дунуо у лице рекавши:    “Примите Духа Светога!”. Међутим пре тога их је поздравио речима. “Мир вам!”. Управо та предаја мира (Духа Светога) јесте иста она еклисиолошка благодат која ослобађа од личних (при)страсности али и од притајеног демонизма, по чијем живом доживљавању човек се узвишава на ниво небеског мира који није од овога света – нестворени мир – притом понижавајући привидни мир од овога света и немир од демонског.
• Што се више истина појављује у свету више губимо веру у ону истину којој да се приклонимо. Зато истина мора бити једна баш као што је сам Бог Један и сушта истина.
• Као што раздвојени (временом и простором) заљубљени пар не може а да се не потврди телесним сједињењем, тако се и суштинска удаљеност између Бога и човека не може премостити без Евхаристије. Тамо се спајају два тела која опет не постижу оно сједињење као што може Божија крв док тече нашим крвотоком, и која не могу да имају ону душевну харизму коју може пружити “спуштена рука” Духа Светога на срцу.
• Боље је да погрешимо па да наставимо одмах делање по Богу неголи да се изнова мучимо једном истом злом мишљу која саботира свако побожно деловање у недоглед.
• Када грешиш Бог не кажњава. Где ћеш веће поштовање људске слободе. То не значи да је грех добар него да је дато време за покајање. Живот је зато тако сложен јер нико није увек све време непогрешив баш као што није ни све време погрешив. Отуда, суд за људску душу не може дати други човек већ само Бог. Јер само Он зна шта је коме у срцу и може да види човека као личност какав заиста јесте.
• Када би све било унапред одређено ми не бисмо били слободни. И да смо аутоматски створени савршени не бисмо били људи већ роботи.
• Сујетно педантнима је професија испред личносног односа са другима. Бог је преокренуо тај капиталистички систем.
• Не можеш Бога видети и остати жив у уобичајеном смислу речи. Јер ти га невидљивим али осетним опитом доживљајно видиш. Не остаје жив твој стари човек ван Христа док нови у благодати започиње своју онтолошку егзистенцију. Дакле не умиреш ти као личност у односу на Бога већ онај део твоје личности који је дотад био апсолутно мртав за односног Бога. За Бога нема мртвих јер су Њему сви живи.
• Смирење је када срдачно певаш о својој безначајности без потцењивања властите одговорности.
• Свему умишљамо да смо докучили мисаони ток брзим капирањем а само једно распеће Христово, или Његова проповед, је знала трајати сатима. Зато смо и изгубили егзистенцијално созерцавање, односно пребивање у онтолошкој радњи контемплације.
• Бркамо непоновљивост своје личности са егоманијом, и то је све. Зато тако живимо односно не живимо него испаштамо погрешне последице својих одлучности.
• Имамо две струје: једни потенцирају искључиво личну а други искључиво демонску одговорност у односу на догађајни грех. А итекако постоји синергија на обе стране. То двоје се преплићу, али тако да не могу знати кад и како Бог или демон дејствују кроз мене по промислу или искушењу. Код Отаца затичемо поуку да је свака људска врлина дело Божије, док се сваки грех сврстава човеку или приписује демону.
• Права радост се никада тако очигледно не експлоатише као јавном презентацијом да би била виђена од других. Не. То је сујета која крије своју жалост само да би добила аплауз од оних које не воли. У правој радости тихује Христос пламено и постојано избегавајући радост која не долази од Њега.
• Бог нас воли до краја вечности. Значи, заувек. Јер вечност никада неће добити крај.
• Ваистину нам Првоваскрсли дарова благодат новог живота радовањем у Његовој непроменљивој онтологији која потире сваку сумњу и сукоб потеклих од горде и очајне смрти.
• Ако немаш савесни притисак око неког проблема, причести се без исповести, а ако пак имаш онда регулиши то раније па иди на Литургију без исповести и узми Евхаристију. Јер, писано је “приступајмо смело престолу благодати”. Савесни притисак није психоанализа у контексту преувеличавања безначајних ситница.
• Ми немамо ни национални ни политички проблем. Одувек је проблем капитализма. Новац је моћ! Преко економије се глорификује идеал живота који треба да оствари породицу, веру, стан, ауто, другове…Тако настаје обоготворење идола среброљубља под видом реализације практичног морала. Колико смо корисни једни другима толико се поштујемо. Какве то има везе са безусловном љубављу која не тражи своје – чак и када ти треба нешто?
• Постоје људи са којима се никада нисмо дружили кроз узајамну спознају а да их волимо без разлога. Исто тако постоје и они са којима се укрштамо цео свој живот а да се наша љубав тиме нимало не увећава, и да напротив, чак варира. Међутим, обе перцепције се могу и преокренути да некога не заволимо на први поглед а да останемо привржени сталним познанствима у којима смо сигурни. Све зависи од типологије човека и од нашег неодмеравања. Љубав не мери да ли је лакше обрадовати се квалитетнијем или непродуктивнијем човеку.
• Где нема напретка обуставља нас сумња. А можда баш тада напредујемо а да то и не знамо. Не долази сваки плод од унутрашњег делања само тамо где наше очи траже потврду изван себе, промена се најчешће дешава само изнутра док све око нас махом може али не нужно остати неизмењано.
• Док не преживимо духовни тајфун не можемо у миру изградити небески дом.
• Веома је важно са киме се дружимо и чиме се бавимо. Ништа није зло само по себи али човек доноси себи добродетељну мотивацију наспрам ближњих који га надахњују својим врлинама. Можда звучи смешно али ми нажалост и на најбаналнијим ситницама желимо изградити свој идентитет коме првенство припада једино у возглављености Христом. Окружење нам не може дати без наше слободе и ревности готово инстант решење, али нас може усмерити на који вид одлучности да пројавимо своју ипостас. То у зависности са ким смо може приближити ка Христу или удаљити од Христа. А свака секунда егзистенције је бачена у паклени неповрат ако није удвостручена Христом.
• Није зло када неко греши па се колеба између покајања и сакривања, зло је када неко греши а да се више не либи и не стиди свога греха него се већ труди да га јавно представи свима као најбољег партнера.
• На дарове других не требамо бити завидни већ самокритични ако сами желимо себи исти дар те требамо више деловати.
• Страсти су ту увек ради афективних узбуђивања која лако погубе смисленост постојања. Благо ономе ко почне себе узбуђивати благодаћу Божијом (Црквом и Писмом) јер ће остварити своје страсти на најбожанскији начин – због чега су и дате.

Notes from nothingness (part two)

• Не, не може човека ништа подсећати на дане како је некада живео вером да би се вратио на пут добра, или нешто слично, само је слобода тај дар Божији човеку којим у свако време и час може приклонити своју гордост или незнање благодати Божијој на свакоме месту.
• Ово је философија сујетних: ако теби није стало да  ти учиним добро, онда ни ја нећу да живим то добро. Врлина никада није таква јер она увек живи добро а одсијава се онолико колико други жели да прими а не као да се не одсијава никако. Бог стално чини добро јер Он-и живе као Добро. Бог жели да се ми увек нађемо у Његовим добрим жељама али не без своје слободе и не по својим одмеравањима шта ми мислимо да је боље па да за то наговарамо Бога.
• Ако немаш молитву, твоја глава постаје radiohead са мноштвом станица где свака фреквенција има свој сопствени програм на уштрб програма другог у једном јединственом пријемнику који си ти сам. Када дођеш на Литургију, престају све станице да крче и улазиш слухом као очима и умом у нови програм по благодати.
• Није грех радити ни учити ако то не задире у огољеност благодатног човека. Некада се толико ради и учи да се човек ужели једнако других колико и себе јер га дотад «нигде није било». Али, никада није молитва тако силна као када је жарко осећање срца у тој молитви које дуго времена није осетило Бога. Није некада лоше лишити себе на извесно време од Бога, да би повратак у окриље Очево било још силовитије. Но, то не значи дистанцирање од Бога ниједнога трена, него само свовремено ишчекивање Његове Литургијске благодати.
• «Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте!». Тајна Крштења јесте Тајна благодатног одевања унутрашњег (личносног) човека. Од наше личности зависи како то «одело» носимо. Неки имају благодат а да су и даље охоли, а неки имају благодат а да су непроменљиво љубазни. Човек са или без благодати ће радије ићи ка ономе ко има или нема благодат ако поседује изобилну љубав.
• Трагично је што се сваки човек савија једино под силом а не под скрушеношћу свог слободног избора за врлину. Чињеница је да се не може све толерисати и да човек може ићи само до једне границе а под условом да то не измени путању љубавног кретања. Но, није ми и даље јасно зашто народ толико воли оно што мрзи, тај закон, и зашто не може другачије да покаже послушање осим када је под казном и санкцијама.
• Хипер-опрезност од других нас никада неће покренути ка другима. Докле год омеравамо нечију отвореност, никада нећемо постати довољно отворени. Отвореност за рањавања уједно јесте показатељ и највеће слободе – али то не значи свако непромишљено допуштање туђег малтретирања.
• Народ у свему што је бесплатно види своју храну и љубав, а једино то не може да пронађе у  Богу. Када други даје то је «извор добара», а када Бог даје то «није довољно».
• Уметност критизерства је у констатовању онога шта јесте добро за некога или нешто, а да онај који критизира сам ништа не предузима да промени нешто или некога на боље – чак ни себе. То је једна болесна статичност која се ограђује сваким цинизмом од своје креативности а очекује да неко други преузме одговорност за оно што он не сме, неће или још горе да уместо његове слободе одговори на потребе онога ко критизира. Критизерство није исто што и критика.
• Другодолазеће стварности Христа су неминовне за свакога, веровали ми у то или не, јер Бог не зависи од нашег веровања већ ми зависимо од Њега.
•   Теологија се не исцрпљује у дефиницијама, али онај ко је много заљубљен у догме, не може а не реаговати осетљиво када је прецизност исповедања у питању.
• Поредак се не мења: чиме се заокупљаш умом и срцем, такве консеквенце сносиш и осећаш. Ако созерцаваш лепоту – лепоту доживљаваш, а ако пак созерцаваш ругобу – ругобу доживљаваш. Какав садржај у себе поставиш такво искуство добијаш. Не може другачије. То је чињеница. Ту се јасно види разлика између Бога и греха када се укрсте у личности човека шта човеку више прија и погодује. Од наше слободе зависи да ли ћемо на себе накалемити оно што нам импонује на здравље и радост или на болест и жалост. Свети Дух даје мир а ниска страст, будући безблагодатна, сваку агресију.
• Омладина, за сваки живац тражи мир на погрешној адреси, те и када се омаме гасећи полет енергије, Богом даровану за битисање, опет пребивају али само успорени у истом стању греха али га сада зову: смирењем, знањем или екстазом.
• Вода нађе пролаз у сваку пукотину – тако и Бог у односу на човека.
• Што се више трудимо да презентујемо себе – одбићемо друге; што се више трудимо да презентујемо друге – одбићемо их од себе; треба наћи средњи пут који увек варира од човека до човека јер није свакоме иста мера.
• Гордост не воли да прима похвале и честитке од људи које сматра нижим од себе. Њему је увреда да прими топлину од онога над ким се преузноси. Он то исказује као скромност а у себи гаји презрење.
• Ум је тај који воли или не воли.
• Не можеш сликати сваки кадар свог живота…
• Не таложи се грех у човеку слојевито већ се формира личност на девијантан начин. Човек је слободан да се увек покаје за неки грех, те зато и нема греховитог надограђивања. Када не би могао да се покаје тек онда не би могао да избрише неки грех из свог срца и он би имао апсолутно (паралелно) постојање.
• Сигурно се свакоме догодило да када је негде отишао да је пожелео да се нађе на сасвим другом месту. Међутим, у Цркви није тако. Литургија је једини простор који ти може рећи : «Да, то је то место на којем сам желео да будем!». Јер парадоксално, чак и у Цркви да пожелиш бити на другом месту, ти већ и јеси кроз Литургију на сасвим другом месту. Свети Дух долази и односи наше умове далеко а да не знамо ни како, ни колико, ни где. Остаје опит космичке неограничености коју благодат оставља у телу и крви, у души и личности. Неограничености простором, временом, бригама и смрћу.
• Оно што ми данас називамо животом када мало боље загледамо јесте смрт.
• Бог нас је пожелео и пре рођења, баш као што муж и жена воле дете још пре него што је дошло на свет.
• Бог може да спречи свако зло али неће да не би жртвовао слободу. Он не жели да буде диктатор и контролор нашег понашања без наше слободе. Шта ће нам врлина ако у њој не умемо да уживамо пред лицем надзорника? Бог се удаљава да би Га ми слободно пожелели и да би врлину делали по слободној вољи а не по принуди као робови и роботи.
• Нема љубоморе на Божије савршенство баш као што ни болесник не може бити љубоморан на лек који му се из љубави даје на његово оздрављење.
• Светитеље смо сувише навикли да доживљавамо као супер-интелигентне и супер-моралне људе са искључиво надприродним даровима, али светитељ може бити и један ментални болесник који је дошао на Литургију да се причести. То је за многе саблазан и тешко да би се поклонили таквоме човеку којег би Бог можда прославио.
• Бог је једини Ванземаљац (ван земље пребивајући суштински и супстанцијално – трансцендентно) а да је кроз Христово Оваплоћење постао и једини Унутарземаљац (у времену и простору пребивајући суштински и супстанцијално – иманентно).
• Царство Божије расте у човеку као трава – неприметно и лагано.
• Бог не навија у ратовима ни за једну страну, Он одувек воли човека онако како га је створио према Својој замисли. Тај човек се налази на обе линије фронта. Значи да је Бог и даље разапет!
• Ни највећа благодат те не може мотивисати ако слободном вољом не учествујеш у њеној сарадњи. Тајна вере је у слободи и живљењу вере – зато многи не прихватају ни слободу, ни живот, ни веру.
• Какви су људи? Иду улицама и одмеравају нишанима своје охолости: «Овога ћу да волим а оног тамо нећу!», док Господ тако не чини јер Он-и тако постоје. Толико смо ми пала бића! Ако већ не можемо да волимо немојмо ни да мрзимо (св. Максим Исповедник), али би могли мало да порадимо на том схизофреном одмеравању како би њеним укидањем поједноставили начин постојања свог бића. А где је једноставност ни Божанска благодат није далеко да уради фасаду.
• Есхатон није асоцијалан већ се само не поистовећује са пролазним формама стварности.
• Не наседај на видљиве лепоте и очигледне истине да се не би спотакао о дубине које су за површне недостижне. Савремени умови мисле да ће контрирањем у свему досећи и једно и друго али остају бесплодни јер се оно не може рефлектовати у домену благодатног. Права лепота и истина се могу налазити и испод најодбојнијег камена (гробног) где почиње Васкрсење.
• Не можеш све постићи колико год муњевито уочавао шта све можеш и требаш учинити. Неке ствари су брже од нас. Треба некада и намерно успорити на штету гордости. Друго је то што ми идемо из крајности па смо или хиперактивни до трапавости или хиперкилави до лењости.
• Птице лете једнако по облачном као и по сунчаном дану. Гле, човек је мањи од птице јер он би да верује у радост само док искушења нема, а чак и када је лепо време он се често понаша као да је најгоре невреме у њему. Такође, пас исту радост и оданост има и када се милује и када се кажњава. Гле, човек се показује мањим од пса јер би он да се милује и када нема заслуге за то, или чак када највише греши, а одустаје од Бога чим се први интерес угаси. Зар наша вера иде дотле само док интереса за човека има? Али који интерес? Јер ако то није корист спасења онда смо интерес поистоветили са нечиме што није вера а прокламовали је као веру.
• У некоме је самопоуздање веће од знања.
• Злопамћење је веће од сваког зла јер ово једном урађено нема даљу пројаву али ко злопамти он свагда из почетка обнавља дело зла у себи.
• Ко може да победи само једну своју ружну помисао – може да победи читав свет.
• Лако је бити побожан у плићаку, али дубина…поћи за Христом по цену губитка здравља, сродника, па и свог ума…а да опет све то задобијеш…парадокси…
• Погрешно тумачење открива наличије тумача. Свако мери према свом лику и према страстима своје душе.
• Подвојеност ума нема другог излаза осим у обожењу које јединством разара смрт…
• Ако си нашао пола решења, ни друга половина неће окаснити.
• Док се ум не умори узалуд замарање тела. Када се ум умори тада не жели да зло дела. Са тим здравим умором и тело проналази свој данак мира.
• Бог својом благодаћу блокира хтење у нама да деламо супротно од добродетељи. Јер када пробамо оно што је боље тада не желимо оно што је горе, и када искусимо оно што је више тада не желимо оно што је ниже. Благодат отима ум човечији од непобожних садржаја и утиче на њега својим блаженством, опија га, омамљује, прожима, да би сав ум човечији претворио у созерцање Бога а онда и у Бога. Зато је апостол могао казати: «Не живим више ја него у мени живи Христос!», али то не значи да је он тиме поништио своју личност него управо да ју је остварио у заједници са Божијим Личностима.
• Паметан ће послушати и написану реч, а луд неће ни виђеног човека.
• Бог је ближи од онога што говорим, од речи која са усана путује кроз време и простор на слух од тачке а до тачке б.
• Чувај се да сам не будеш размажен и да друге не успављујеш размаженостима. Треба да постоји толеранција али не тако да снисходиш туђим незнањима. Једно је савет а друго је изобличавање. Људи воле смеле говорнике колико год мрзели њихове речи. Но, узалуд смелост ако ти не умеш мудро да говориш.
• Благодатно крварење настаје онда када ми заменимо свој однос са Богом за нешто ниже од Бога и прогласимо га онтолошким начелом у свом искуству. Парадоксално, то може бити и вољено биће.
• Ми се сада дивимо и отимамо за неколико акорда, а у есхатону ћемо видети и чути цео оркестар. Сада видимо део а онда ћемо целину. Сада је «као загонетка у огледалу а онда ћемо лицем ка лицу».
• Постоји природност и извештаченост. Међутим, није свако природан ко је природан и извештачен ко је извештачен. Неко је природан као пријатан саговорник а други неко је природан тако да сувише негативно зрачи својим нелажним стањем у којем се налази његова личност а да му се то допада. Неко је извештачен тако да воли лагати на сва уста, али опет је неко други извештачен тако да из љубави ка другом воли натерати себе на већу добру вољу неголи што је заиста поседује колико год било то усиљено.
• И после толиких векова нисмо за озбиљно схватили да није свака наша претпоставка објективна чињеница…

Белешке из ништавила

• Само љубав и праштање са наше стране могу донети она пријатна изненађења о којима смо маштали да ће доћи кроз иницијативу другога.
• Добру стварност затичемо у сразмери колико је у себи узгајамо.
• Ко није захвалан туђем сећању на њега, још није упознао област смрти.
• Ништа смо док благодат не озари речи и жеље наших лица.
• Благо ономе ко осети грижу савести у тренуцима када му ништа не недостаје. То значи да се не горди ониме што има и да ће бити спреман када му се деси да ништа нема.
• Човек је биће немира јер исправну потрошњу својих снага може наћи само у потрази за Христовим Оцем у Духу Светоме.
• Биће оправдан сваки грех осим хуле на Духа Светога. Још не знамо колика се милост налази у овим речима. Зашто? Јер, Дух Свети је Тај Који чисти од свакога греха али ако човек отворено не верује да му се грех може опростити кроз Њега, то значи да одбацује могућност сопственог очишћења, па и самога Бога. Не може благодат допрети до тебе ако сумњаш у њену личносну силу.
• Зато што има греха има и Бога.
• Неправославни се чуде нашој живећој вери у Бога а хришћани се чуде њиховој статичној невери у Бога. Један је колосек али су два смера…
• Некада они који сувише потенцирају етичка начела спречавају сам циљ тих начела који се очитавају у љубави ка другој личности. Етика без љубави нема право на постојање јер постаје уништитељ човечанства. Етика која има љубав не значи да допушта сваку неодговорност другога али га ни не одбацује са свим његовим или њеним недостацима.
• Када пребиваш у једном стадијуму своје егзистенције, шта год то било, долазиш до утиска да тај један стадијум док траје не примећујеш, јер баш у том тренутку који траје ти мислиш на нешто сасвим друго што се десило или треба да добије своје потенцијално постојање. Тако, док се сећање на то не догоди, ти не примећујеш да ниси стигао ни да уживаш а камоли да запазиш то једно трајање радње које ти је можда било дато на дар од Бога.
• Екстремност је бити једнако и сувише повучен и сувише отворен за људе. Први се затварају у себе без другог а други намећу себе другом.
• Нападе ситничарења имају људи који болујући од незнања не умеју никоме да опросте.
• Када бисмо свакој помисли, погледу или речи давали разлог не бисмо никада погрешили. Ко зна, можда неки дају свему томе сувише разлога погрешних смислености, те заглиби још даље од онога ко не даје никакав разлог.
• Да, да, љубав јесте банална, и тако од људи већ излизана реч, али њена суштина остаје тако недостижна баналистима.
• На терену, између куће и посла, сви ти људи заглављени у саобраћају, километрима, виде се можда баш у том тренутку какви заиста без Цркве јесу.
• Почетници у вери се саблажњавају наивно на сваки грех другог да га вероватно због свежине својих преступа не би поново оживели у себи, док они који увелико стасавају у вери не може саблазнити ни највећи грех а да опет не остају ни равнодушни поред њега.
• Све што је добро, ближњи, нека ствар, или чак однос са Богом, хоћемо свесно или несвесно да претворимо у механизам за своје посесивне жеље.
• Ничија увреда нема силе ако не дотиче онога коме је намењена.
• Живот хришћанина иде килаво али прогресивно ка ономе за шта је намењен.
• Мора да прође доста времена да схватимо колико пуно лепоте око нас има и да је више него доста оно што имамо у свом поседу. Али, без Бога Тројице, не помаже сва вечност да се тога досетимо.
• Искреност је једина врлина због које ћеш бити разапет чак и од хришћана.
• Колико год грешили други људи, док ти не опростиш остаћеш огорчен познањем истине.
• У чему год се неко трудио, иако то може бити догматски промашај, не треба се ограђивати једностраношћу вере и тако доћи до личне пасивности, но у труду другог покушати наћи већи изазов за бољи израз своје вере.
• Још не знамо шта је висина да бисмо познали свој пад, и још не знамо шта има боље од овога што сад знамо да бисмо чезнули за бољим, и још не знамо да смо док не Васкрснемо у новој природи још увек мртви.
• Не траже сва немирна деца својим немиром скретање пажње, но је већина немирна управо због прекомерног добијања пажње, те улазе у сукоб тамо где не набасавају на такву врсту размаженог односа.
•   Противник не сме никада да види твоју наивност за зло а опет ни наклоност ка греху.
• Како у скупштини тако и у Цркви, уместо да политичари брину за економски статус својих грађана, а свештеници за спасење својих парохијана, и једни и други све претварају у лично поље размирица а други због њихових обрачунавања испаштају.
• Благо ономе ко почне да мери време свог постојања од момента живљења своје вере јер неће видети друге смрти.
• Свака крајност показује оштре зубе, било да си стално агресиван а било да си стално добар – неће ваљати. У првом ти ћеш злоупотребљавати друге а у другом случају, други ће злоупотребаљавати тебе. Потребна је осцилација. То је оно Христово: «мудри као змије а безазлени као голубови», односно, апостолским речником, строгост за дела морална али без губитка љубавне снисходљивости.
• Не можеш од Бога молити за оне ствари које спадају у домен твоје одговорности. Свака обавеза долази од тебе а светост је дар Божији.
• Нисмо еволуирали већ Емануилари.
• Ако маска сада не спласне у Цркви, неће ни у будућем веку. Ко се сакрио у Христа демаскирао се сасвим без бојзни од оних који носе маске за сваку измишљену врлину.
• Илузија о срећи је једна од највећих фарси човечанства. То не значи да је песимизам неко мерило истине. Благодатни реализам је једина карика између та два. Нека је све што радиш благодатно, а за срећу колико може.
• Нисам жив и не осећам се добро али Бог даје добре стратегије!
• Да у светлости своје вере видимо Божију благодат којом смо сами крштени за слободу познања Вечног Живота.
• Ако немаш знање о нечему, и обично слушање се може примити као твој жртвени принос. Тако ако и не знаш неку молитву напамет (а што одмах не значи и безлично-механички) то онда твоје слушање Бог може примити као молитву.
• Као када мала деца некога позову на свој рођендан, тако и Христос цело човечанство као Своју децу код Оца позива Духом Светим на Евхаристију.
• Нема користи од знања туђег греха осим суда који нам не припада јер није све наш проблем да би нас се дотицало. Свака нова генерација болује од духа неуздржљивости и зато тако агресивно и цинично на све гледају, а у најбољем случају без злобе али незаинтересовано. Поред толико Духа Светога, очигледно дејствујућег на Литургији, ми и даље не знамо, после толико хиљада година колико се она служи, зашто постојимо. Можда је то због недостатка осећања есхатолошке перцепције и благодатног искуства.
• Грех је апсолут свега пролазног а не као да је све што је пролазно аутоматски грешно. Оно што издвајаш као апсолут из пролазног и дајеш му вечни идентитет за себе – то је грех ако нема постоље у Христу Који је онтолошки једини непролазан.
• Лако је уништити своју гордост пред својим покајањем (мада је многима и то немогуће), али оживети своју савест за туђи грех, узети грех који ниси учинио и прогласити га својом кривицом, то је за многе апстракција или пакао. Христос је узео на Себе наш грех и предао Себе доборовољно на Крст. Логично је реаговати када те неко повређује са самоодбраном или роптањем. Када би мени пробушили једну руку ја бих вриштао, и када би ме разапели ја бих молио за милост и поштеду, али Он је ХТЕО ову жртву, хтео је да буде ухваћен, хтео да је буде убијен да би после Њега све Ново дошло. «Као јагње нем пред оним који је стриже, тако гласа не пусти…»
• Уметност се више не пење до Бога него се срозава на похвалу човека од другог човека који живи ниско само за своју славу или новац. Задатак уметности је иконизовање Бога у свим сферама друштвених делатности. Узвишеност припада само скромнима.
• Не, не, не потцењуј ни себе ни друге када мериш величине непријатеља. Непријатељ се не мери ни бројем, ни силом јер силу може победити стратегија а број може победити реч. И бибер је мало зрно као што је љута паприка мала биљка, али обе могу заљутити и највеће језике. Бог не тражи питке људе већ жестоке као чашица алкохола.
• Треба осећати поглед на себи као да је то поглед од стране других кроз сопство, али без акцента на узајамном егоизму већ на Богоцентричности. Бог је Тај Који нас гледа.
• Свака Литургија је изазов да дођеш и сам принесеш жртву. Сувише смо навикли на своју статичну улогу као да приношење припада једино свештенству. Још у старозаветној свести се знало да се жртве приносе због народних и свештеничких грехова, што би донекле објаснило колико је значајна улога народа у самом приношењу. Ту се показује динамична присност са Богом јер се полази од свог личног односа: «Сутра ћу принети жртву Богу моме!», иако је иконички Он Тај који приноси кроз епископа, Који се приноси на трпези; и Који прима као Онај Који седи са десне стране Оца. Но, ништа од свега набројанога не умањује улогу сабрања.

Sozercanja…

Lako je one sa kojima ne gradimo odnos, pa time i ne ulažemo suviše ljubavi u isti, sakriti svoje slabosti i nedostatke, ali od onih koji te poznaju prema meri svoje ljubavi i imaju sa tobom odnos, od njih ne možeš ništa zatajiti makar ćutao sve vreme, jer intuicija ljubavi munjevitom brzinom prolazi i kroz najdeblje slojeve ličnosti.

Od paradoksa vere nema većeg jer istovremeno postoje dva osećanja u čoveku: i tuga i radost.

Bolje je biti lud nego glup.

Ako nema povratne informacije od onoga kome se obraćamo, odnos postaje sasvim bezličan. Svaki dijalog podrazumeva izvesnu dozu stvaralaštva čim se govori o konkretno nečemu.

Dok Crkva ne postane nešto unutrašnje ona ostaje samo spoljašnja građevina za čoveka bez njegovog ličnog učesništva.

Ne mora svako da zna da smo jednom spasili nekog čoveka.

Nepotrebna pitanja se nižu tamo gde nema ljubavi. Ako neko dovodi neku situaciju u pitanje zato što sam nema snage za datu, to može biti samo zato što sam nema dovoljno ljubavi da bi se pokrenuo za istu.

Odricati se nekoga znači odreći ljubav prema njemu. Danas je to ignorisanje.

Živimo u takvom vremenu kada se svako stara za svoje želje. Ništa od toga ne bi bolelo kada bi u njima bilo malo mesta i za druge.

Da vaskrsne Bog u srcima našim otkloneći Duhom Svetim svaki nesporazum, tugu i smutnju…

Nekome je dovoljan trenutak u Crkvi da bi se skrušio pred Duhom Svetim, a nekome za to nije dovoljna čitava večnost.

Umirati za nečije pokajanje bez traženja svojeg razloga i volje, je silazak Hrista u čoveka.

Ne otima nas san (lenjost) od Hrista već nalagodavac sna.

Hristos se uobličava u nama srazmerno našem uobličavanju u Njemu, dok ne naraste do punoće koju možemo maksimalno primiti.

Kada čovek dolazi na Liturgiju, on se nada da će tamo zateći iste blagodatne poljubce koje je zatekao prošli put na rastanku.

Nije svaki provokator nužan neprijatelj našeg postojanja. Mnogi svašta govore ali kada se umore od svog lajanja kao psi počinju da se umiljavaju kao mačke.

Ako si se napunio Duhom hvali Ime Gospodnje, a ako nisi hvali dok se ne napuniš.

Uvek gledaj dalje – proćiće i ovo…

Nije svako mucanje katihetskih gluposti dogmatsko bogoslovlje.

Nijedan trud ne propada.

Nijednog čoveka ne gledaš kakvog jeste u istoriji pored tebe, no kakav će biti u eshatonu obasjan Hristom. To je tvoja sadašnjost.

Ne kidaj se, ne cepaj misao, drži svoju nit i kontinuitet Liturgijskog daha.

Ponosna samostalnost razara. Još ne kapiramo da je pakao biti sam u kući pred svojim znanjem čiji kvalitet nema ko potvrditi kao vrednost nečijeg postojanja.

Brzina zamara.

Ako nemaš dela i jedno „hvala“ može biti sasvim dovoljna vrlina.

Za sve postoji vreme, ne srljaj.

Telo ima svoju volju koje ne može uvek biti u zavisnosti od slobodne volje, ali to ne znači opravdanje svake vulgarne izopačenosti.

Nikada nije preuranjeno i navalentno zamarati Hrista ili sveštenika. Sveštenik i ima službu opterećenja ali i blagodatnog rasterećenja. Hristos se ne može uvrediti na naše grehe ako smo mu krenuli u susret kroz stid i pokajanje. Ako on kaže da priđemo, ko sme drugi reći da odstupimo. Smelost nije samo u ispovedanju vere, već u njenom življenju i pristupanju Hristu.

Kada nas Hristos razdvoji na dvoje, On iz nas izvuče istinu. Ne kao da nas On čini podvojenim, no jer smo mi već takvi. Njegov Duh seže do „između kosti i duha“, a kada pomiluje, onda čovek ne zna pod utiskom blagodati da li da se smeje ili da plače.

Istina, mi ukrštamo odnose sa mnogima kroz jednu voljenu ličnost ali drugi ne ukrštaju nužno sa nama odnos bez te ličnosti. Neki hoće sa nama postojanje samo kroz tu ličnost.

Nije naše da nas se sve dotiče tako senzibilno i sujetno, jer nije sve uvek u našoj vlasti i okruženju da bi bio naš problem. Ljudi u svemu vole da zabadaju nos gde mu nije mesto i da se bave stvarima koje ne zavise od njihovih rešavanja.

Gde strast nije procvetala na vreme, to ne znači da se njen vetar neće vratiti po svoje krošnje.

Budi grešan, ali ne budi isključiv u tome. Ako već grešiš onda nemoj da sudiš. I ako si već u grehu gledaj da ne ostaješ u njemu dugo. Ako već grešiš kao drugi barem se ne ugledaj na njih u toj veštini padanja.Ili, ako voliš da grešiš onda barem nemoj da se time ponosiš, te da drugima daješ povod za sablazan.

Priznanje moje slabosti me izgrađuje u vrlini. Opet, ne kao da volim da grešim no jer sam oslobođen presije licemerstva, i svojih i tuđih očekivanja da im mogu biti od pomoći bez Hrista. Jer ja nisam alter ego Hrista.

Svakodnevne dogodovštine ispijaju srž života ostavljajući pustoš u srcu.

Blago ludima, njihovo je Carstvo nebesko.

Bolje je da jedna bolest zameni drugu ako će to navesti na spasenje.

Kako bi  besmisleno i neukusno bilo kada bi nas drugi, pa i Hristos, u svemu izdržavali bez našeg truda i zalaganja. To je najbrži put do propasti i sebičnosti. Tada čovek ne bi imao nijednu volju za dobrim delima. Gubi se dimenzija stvaranja i žrtvovanja.

Posedujemo druge dok se ne nasitimo, nakon toga ili drugi poseduju nas ili mi postajemo smireni.

Osmeh je ono što ne dopušta da drugog izgubimo u sopstvenoj osudi.

Druge ne ostavljaju na miru samo oni koji sami boluju od sitničarenja i posesivnosti.

Bolje je malo poludeti a ne izgubiti dobro, negoli mnogo trpeti a zadobiti zlo.

Ko je sposoban da se otvori jednom čoveku, blizu je Carstva nebeskog.

Ako te ne odobrovolji Hristova Liturgija, onda ništa neće. Ne može punoća života rasti van izvora Života, baš kao što ni hladovinu ne može neko tražiti mimo objekta koji je stvara na suncu.

Smisao se gubi pred  oličenjem mnogih reči.

Ništa gore od čoveka koji je nekada bio anđeo pa odjednom postao đavo. Njega ne može ništa smiriti budući da je jednom osetio zasićenje u silama dobra pa otpao po sopstvenoj volji. Takav nema razumevanja ni za koga, a strpljenja ni za šta. Ništa ga ne mori a on sam sebe bije misleći da se u tom sado-mazohizmu krije tajna radosti i tajna spokojstva.

Dok ti ne poseješ u sebi zlo seme, ono ne može pustiti korenje mimo tvoje slobode ni protiv tebe, ni protiv drugog. Lako se odričemo onih koje smo nekada voleli kada to seme dođe do izražaja samo jednom, makar i nehotice. Toliko je jaka njena razarajuća sila.

Samo ono što ne poznajemo, baš to jedino i osuđujemo.

Ko nema slobode u svom domu, taj neće imati slobode ni na jednom mestu. Jer ako si tuđinac u svome bićeš stranac gde god da odeš da nešto svoje započneš. Da li mi imamo uopšte slobode, budući da nismo svoji, nismo za sebe stvoreni, i nemamo ništa svoje, a sve što postoji pre nas je bilo?

Svest o svom smirenju još ne znači nužno put ka gordosti jer i Bogorodica je po pristanku na volju Božiju imala poznanje o sopstvenoj rekavši: „Pogleda Gospod na smernost sluškinje svoje!“

Kada čovek biva ispunjen darovima Svetoga Duha on postaje kao svećnjak na kojem se postepeno pale plamenovi jedan po jedan obasjavajući tako i sebe i druge u svom okruženju. Isto tako i kada pada počinje da gubi darove kao plamenove sveće jedan po jedan pomračuju sebe i druge u svom prostoru.

Ako plaćaš svotom čiji iznos premašuje ceh i raspoloživi kusur onoga ko bi ti vratio a kome si se zadužio nastaje praštanje duga od onoga ko nema da ti vrati. Kod Hrista biva i jedno i drugo.

Pakao je kada čovek čeka sam na stanici u nedođiji autobus koji neće nikada doći a njegova  nada je ono oruđe koje pospešuje što veće osećanje bola.

Ljudsko srce je najbolje merilo poznanja istine. To je dar odozgo. Ako ono stoji u miru i radosti onda poznaje istinu i ne stoji u grehu a ako ima strah i žalost onda suprotno. Paradoks nastaje kada se ukrste bol i radost  jer obe mogu biti smernice  istine.

Nikada ne možemo predvideti neočekivane promene ali možemo uvek da budemo spremni na nih.

Bolje brz odgovor nego dugo čekanje.

Odlučnost je najbitnija.

Drvo ne rađa dobre plodove ako procveta preko noći. Sve dolazi na svoje mesto ali ne dok se mesto ne otkrije.

Svi imamo delimično ista iskustva samo na drugi način, drugim okolnostima i drugim ljudima.

Za početak nije toliko bitno da razumeš Liturgiju koliko da prisustvuješ Liturgijama. Oset nedostojnosti je regularan i nema ništa protiv dolaska u Crkvu.

Manje strahova hrani veru.

Ljubav je očekivanje dobrih stvari da nam se doogode sa voljenim bićem, bilo da ona dolaze pre veze ili tokom veze sa Bogom i ljudima.

Naši najveći strahovi postaju realnost onda kada ih mi u strahu od njihove pojave puštamo da postanu java.

Ne prepoznati tuđu ljubav koja je na vreme data, a kasnije za njom kajati se lažno bez svoje promene, to jest samo za nedostajećim ugodnostima svog ega, prava je praznina koju komfor pakla može pružiti.

Kao što to uvek biva da neko u svoju službu pušta preko reda one koji su mu najsrodniji, opet ne nužno po mitu već na osnovu izgrađenog odnosa sa tom osobom, tako i Bog ne dopušta da oni koji su Mu najsrodniji stoje u redu sa ostalima koji drsko ne mare za ime Gospodnje nego brzo uslišava njihove molitve jer su se trudili da sa Bogom ostvare blizak, prijateljski i konačno – sinovski odnos.

Doživljaji su uvek istiniti ali ne uvek i sadržaji u njima.

I ispovedniku treba ispovednik.

Ne treba biti gurman u teologiji – pored proždrljivosti za sozercanjima nije zgoreg pokazati malo umerenosti.

Размишљања…

• Немам проблема са сукобима, у њима не видим трагедију. Трагедија је за мене када се од сукоба не могу видети узвишеније ствари које на њих сукобима упућују.
• Више нагађамо него што погађамо.
• Литургија не значи Летаргија.
• Требало би мало дубље созерцавати значење смисла у томе како је једна апостолова сенка могла дати исцељујуће озарење онима који су је чекали да би их окрзнула проласком. Сенка коју ми чекамо на свакој Литургији да нас озари је благодат Светога Духа у име Оца и Сина.
•  Док се један пророк крио од Бога зато што је сагрешио, други је на сваки позив одговарао: «Ево ме, Господе!»
• Твоја дестинација није тамо где је смештен један локалитет, но једна личност са којом си решио провести свој егзистенцијалан идентитет у онтолошком Христу.
• Нема бољег парадокса неголи да те негативна и одрицајућа енергија натера да поступаш позитивно и потврдно.
• Тешко осетљивим духовима, имаће више дарова Божијих неголи остали, или ће их можда осетљивије доживљавати у њиховом интезитету, али ће због тога имати много већу агонију неголи они који немају исте дарове или их барем као такве не осећају.
•  Ствари не морају нужно пропадати јер организација није добра или јер нема духовног поретка, једноставно могу постајати раслабљене утицајем смртности.
•  Током одрастања у Христу једни дарови нестају или бивају замењени другим даровима, али најређе бивају надограђени «благодат на благодат».
•   Свака трагедија која нам се догађа може бити опомена, демонизам, Промисао, наша погрешка, смирење, или резултат дубљег смисла који има ефекат у ближој или даљој будућности као логос који нам покушава рећи колико једном ситуацијом требамо бити задовољни јер би у другом случају били више но незадовољни. Но, никако сујеверје или гнев Божији.
•    Када нас савладају са свих страна, остаје смирење и пост, односно угаснуће свих наших хтења насупрот вољи Божијој. Тек када изгубимо мир Божији, ми спознајемо да нам он никада није припадао по властитим снагама.
•  Ако имамо вере ниједан човек нас не може уплашити.
• Ако не пожелимо нешто више од уобичајеног живота свакодневнице, нећемо наследити Царства Небескога. Не јер се Царство може својатати од стране хришћана, или да се само не би дало, него јер се оно само не налази у стварима које не припадају Царству небеском.
• Тешко је бити човек јер се не може савладати онај мрачан део себе без подвига добре половине у себи и Христа, а још мање омрзнути најдражи пријатељ због његове мрачне стране која њега и нас заједно са њим ломи.
• Живот је довољно дугачак за примање радосне вести у себе јер њена објава може трајати мање од неколико сати али пребивати целу вечност ако се искрено поверује у њено Јеванђеље.
• Боље је и животније изразити смисао неголи речима  сувопарно објашњавати пут до смисла а остати без њега.  Ту је разлика између пророка и научника.
• На једном дрву има много грана. Ту се све птице држе једна поред друге. Не кажу једна другој ни у време олује, ни у време жеге: „Пређи на друго место јер има још слободних грана!“, но све остају једна поред друге захваљујући љубави. Тако је и са овим светом, само што заборављају на љубав.
• Ако немаш мира са ближњим у Цркви пред Богом, нећеш га имати нигде ван са собом и са другима.
• Није довољно читати Библију, светоотачка дела и светску књижевност ако се у духовној литератури не умеш динамички кретати повезујући један откривени логос са сакривеним другим, а у светској ако је не умеш повезати на стваралачки начин са духовном литературом.
• Једно је прихватити здраву сугестију онога ко са кротошћу покушава нечиме поучити, а сасвим је нешто друго критиковати на безобразан и немилосрдан начин као да други нема право на погрешку.
• Тама и шкргут зуба су налик магли и зими. Магла је невиђење другог а зима губитак топле благодати. Због та два чинилаца се превиђа цело Царство небеско баш као што се због магле и зиме не види цео један град. Када се по кошави и магли хода дуго, недостаје светлост и саговорник. А без светлости и саговорника – а што има свој искон у Литургији и нардоу Божијем -  губи се сам смисао путање ходања.
• Бог се не може поседовати само за себе, баш као што ни сам Бог не постоји Сам за Себе. Тројица унутар Бога постоје Један за Другог, па тако и човек постоји за другог у човеку и за Другог у Богу.
• Канони се не могу затворити у један непроменљиви систем увекважећих правила, у једну круту типологију норми, већ се надахнути увекистим догматима могу изнова изражавати на неизрециво бројне начине изван радикалних генерализација. Никада није исто време, и никада није увек исти човек. Свет се окреће. Јер га Есхатон ка Себи покреће.
• Канони јесу отелотворена реалност вере који прилагођавају свој исконски садржај у свакој епохи другим слајдовима речи. Сам канон није откровење али сведочи за откровење.
• Предање Цркве јесте предавање Христа омилитички од стране човека и пожртвовано од стране Бога за све народе.
• Да би човек савладао своје негативне афинитете нема другог начина неголи да одузме себи право суда. Од помисли почиње свака подвојеност и одмеравање. А одатле се развија свака ланчана страст која има везе са сујетом, бесом и егоизмом. Ништа није тако вредно као мир. Но, и достигнуто стање неосуђивања не значи крај приче јер се тиме може превидети еклисиолошка димензија или динамика личног стваралаштва на том есхатолошком путу.
• Истина не трпи генерализације јер се свему може приступити на два начина. Истина је једна али човек у себи није један јер је слободан да изабере једну од више могућности. Истина не зависи од тих могућности али људски пут зависи јер тражи начин како до тог циља да дође. Ту се разилазе и укрштају без поистовећивања историја и вечност.
• Зидови немају уши док зидари не отворе очи. Нико не може да оговара речима док очима не идентификује онога ко збори. На крају се сви претворе у уши, и они који слушају и они који клевећу. Толико мало остане од човека да се он на крају сведе само на једно уво.
• Када се указује на проблем тада се не пребацује. Боље је бити у сукобу мишљења без умањивања љубави према дотичном, неголи додворавати се сваком мишљењу против своје воље а умањивати исту љубав.
• У нама је више страхова но реалног страдања или неправде на коју се толико учестало позивамо као да смо сву власт над собом пред овим светом изгубили.
• Нису сви падови намерни, има и оних који долазе од одбрамбеног механизма што не можемо ништа променити, а камоли некоме пренети најузвишеније догмате о Цркви и Богу.
• Неко је слаб по природи, неко је слаб по демонском искушењу, неко је слаб по менталном стадијуму болести, а неко је намерно слаб по охолој порочности. Није увек исти суд за сваку слабост, као ни лек.
• Готово је фантастично понижавајуће како све оно што смо градили за спасење оних који изван Цркве живе, сруше управо они лакоумници који унутар Цркве бораве.
• Живот се махом води везаношћу за неку ствар, посао или личност који неминовно пропада јер из себе не може произвести силе бесмртности али вечни живот се води искључиво везаношћу за Бога који ће све што дише васкрснути у време свог Промисла јер само из Себе може обезбедити непролазност. Управо оно што цео свет покушава на промашен начин да мимо Бога оствари наклоношћу према „чему“ или „коме“.
• Можемо крити своје недостатке од целог света али доживљај како се у томе осећамо не можемо. Чак и када би цео свет ослепео пред нашом тајном, ми би боловали од тога зато што је само ми знамо. Али, свет није слеп, и ма колико био поводљив ипак се не да преварити у проценама карактера. Оно у чему је слеп је што не види своје недостатке но само девијације других у чему је готово непогрешив.
• Док се не унизим, естетика других не може доћи до изражаја. Сви су ружни док се ја не заљубим у свачију универзалност.
• И најелитнија места могу имати само јефтини духовни темперамент обичног кокошињца где сваки мушкарац покушава бити петао усред многих кокоши.
• И рибице су мирне док  не дође мало хране међу њих. Исто тако и људи продају финоћу док се не појаве личне жеље. У жељама нема ничега лошег, све зависи од садржаја.
• Када би све наше жеље биле регуларне, не бисмо се ми толико свађали једни са другима након њиховог, ма и узајамног, задовољења.
• Ко брзо сахрањује своју прошлост, тај друге никад није волео. Немогуће је оставити неког човека без љубави одједном а да се тај разлог није гомилао годинама. Немогуће је након сахране одмах ставити осмех и шминку на лице а да то није одавно и много пута у себи било присутно пре него што се обистинило промишљено дело.
• Много су више лицемернији они који одржавају интимне везе са људима које оговарају но они који немају никога у својој близини а да би их сматрали макар непријатељима.
• Колико год напредовали технолошки и економски, сви сурогат односи никада неће бити надомешћени нечим вештачким док се не пројави истинска љубав према Богу и људима која једино чини динамичним и живим човека под небом. Сваки футуризам ће се без љубави показати апстрактно силиконским и досадним.
• Што се више ослањамо на људе, све се више разочаравамо. То је зато што се ослањамо на оно што је створено, смртно и симптоматично, уместо на нестворено, бесмртно и савршено. На Бога.
• Исфрустрирани страховима да нећемо бити довољно квалитетни за друге, почињемо, полазећи од тих страхова, да повређујемо и себе и друге ( нпр. гурајући један одговарајући контекст у неодговарајући други што раде углавном они који доживљавају све као атак на себе; ако један хоће свој успех други мисли да ће тај успех бити без поделе са њим или против њиховог односа; ћутња једног је аутоматски параноја за другог који сумња у своје могућности, таленте, и ближњег; итд.).
• Јачину греха боље осећају одрасли неголи деца јер деца могу и споменути грех а да не осете његову тежину.
• Међу људима постоји један необичан феномен неке «недефинисане тишине». Она није нужно зла, па чак ни нелагодна, али су то махом атмосфере у чијој немости се јасно може чути: «Ја гледам тебе и ти гледаш мене, и у том гледању Нешто очекујемо један од другога пазећи да се у тој тишини узајамно не повредимо…»
• Љубав је када тражиш срећу, разум и здравље другога без своје зависти, немира и користи. Нарочито, без поседовања самог другог.
• Ако не живиш мудроносно, односно Самим Логосом Божијим, Христом Који је Премудрост Очева, онда је све што се стараш да постигнеш у својој малој и смртној историји нужно «сујетно доказивање» у свим подухватима. Его не може сам себе потврдити.
• Људи те цене не какав ти заиста јеси него на основу онога колико си им помогао у животу. Када то не би био «мач са две оштрице» имао би право такав аргумент.
• Идентификуј своје проблеме и наћићеш излаз из сваког шкрипца. Проблем многих је у томе што и не знају, или неће да освесте у себи, који је њихов проблем.
• Неко је једном рекао: „ Чак и да живимо најсрећнијим животом сваког дана постали бисмо дрски према срећи.“
• Поредак јесте потребан али није увек нужан. Рецимо, постоје „задојени слепим моралом“ људи, чак и унутар свештеничких зидина, који заговарају „правило“ испред љубави према ближњем. То „правило“ може бити неки посао или типик, а да му та улога тренутно не пристаје и не одговара услед неких других и интервентнијих околности. Некада се протокол мора заобићи ако је циљ неопходан. Ни један пацијент се не може спасити ако треба, без обзира на свој хитан случај, да стане у ред са другим и лакшим болесницима, само зато да би се задовољила формална процедура „закона“ и назови „правда“ према другим људима.
• Када прође искушење које је једном поремећено у бићу изазвала једна непристојна понуда смеле жеље, ако човек није поклекао и склопио уговор са њеним хтењем, он почиње да цвета унутар себе самога, услед познања колико пуно може једна молитва учинити само ако то човек хоће и – ако ВЕРУЈЕ. Парадоксално, ни Сам Бог не може бити свемогућан ако човек не жели да се тој моћи смирено приклони. «Господе, ниси ми дужан помоћи, али ако Ти хоћеш знам да можеш учинити и више него што ја тражим и очекујем!»
• Сви међуљудски односи су се претворили у некакав страх од казне и бежања од саможртвовања. Свако ко ради другачије од тога није врлински него или глуп или луд човек. Кукавно неко стање. Српски народ је имао обичај да каже да нико не жели да буде „жртвено јагње“ (контекст вероватно преузет из старозаветне терминологије када су јевреји имали обичај да на једно јагње баце проклетство свих народних сагрешења и да га гурну у пустињу). Тако ни овде нико неће да буде јарац, јагње, односно Сам Христос за Христа.
• Само отворени људи се не боје да говоре о својим слабостима. А други повучени слаби људи, иако им прија што их неко тако смирује и теши својим отварањем, не желе да се отворе јер би тако онда морали да пројаве и своје слабости и да исте савладају. Зато затворени слабују а отворени радују. Све зависи какав неко има став јер лицемерје може бити и када са поносом обзнањујеш своје слабости и када их са горчином трпиш у себи.
• Људи ни сами не верују у квалитет своје проповеди другима да им је тако добро као што би желели да осете у својим аутосугестивним речима, но само не желе да буду сами у свом проблему па траже друштво да се у њиховој једнакој њима несрећи теше. Тако утеха није у ономе чиме се хвале, него у увлачењу других у своје стање.
• Не постоји теолошки максимализам јер и поред свих благодатних врлина проблем смрти још није решен – до Есхатона и општег Васкрсења. Зато и највећи умови могу и даље страдати у историји на биопсихолошки начин, и заиста напетост у таквих остаје мимо богословске повезаности са Христом. Оголиш ли једно црквено сабрање без Тројице, остаће маса савршено слабих бића која траже избављење од свог проблема а не оних који траже Христа без обзира што њихов проблем остаје. Благодат је свима дата али она сада не исцељује менталне болести, не лишава од коначног поседовања страсти и демонизма,  и не даје устајање из мртвих. Знам пуно теолога који се до невероватноће добро разумеју у каноне и догмате и богослужбени типик, али да личносно итекако имају некакав психолошки проблем личности који још више може довести у питање њихову искрену љубав и морал, те на крају крајева и то колико заиста познају догмате, каноне и типике.
• Појединац није ту ради себе него ради другог. Штета што ни сами парови не излазе из свог егоизма према другима, јер су баш зато једно другом дати на дар љубави, него се уместо тога сами парови затварају у калуп егоизма тако као да више не постоји једно тело већ један егоизам баш као код усамљеног појединца.
• Уђи у друге и спознаћеш да се у њима налазе истоветни трикови и прибежишта истим решењима као код тебе.
• Хришћанство се не може пласирати као неко наметнуто инстант решење споља кроз различите пропагандне манифестације јер се њена Тајна открива у слободи, те баш зато у најинтимнијој атмосфери личности и њеног опредељења.
• Ми имамо толико слободе да можемо бити чак повређени од другог или да по својој вољи погубимо и своје душе.
• Тиме што један Пастир оставља све своје овце на броју и креће за оном која је изгубљена, то значи да Сам Христос повраћа слободу у биће које је без слободе остало.
• Људи више климају главом него што заиста разумеју оно што им говоримо, и то чине, парадоксално, да нас не би увредили. Укажеш ли на расејаност, ни то се неће разумети.
• Када бих знао Све, не бих никога осудио. Пошто не знам Све него се обазирем на појединачне случајеве, судим према тренутку одређену личност или догађај. Све, то је Есхатолошка Вечност.
• Када бих могао Све не бих нигде журио. Пошто не могу све, обазирем се на конкретне ствари које ме тренутно заокупљају да их у једном одређеном року испуним. Све, то је Есхатолошка Сила.
• Људи са највећим осећањем истине имају највећи осећај притиска. Да би ублажили у себи ту тензију они морају да приону на љубав и праштање. А кад знају грех својих сродника а не приговарају онда се њихова љубав разапиње па боли. Јер, њихова слобода чека на слободно покајање оних који греше а да не желе туђе покајање својим утицајем слободе на њихову.
• Код других нам не смета нешто што поседује у себи реалност неког недостатка, или чак потенцијал греха, колико наша лична страст ка нечему или некоме да се не пројави код вољене особе за коју смо се сами везали а стрепимо од исте оне издаје којом сами дишемо против најпоштованијег бића.
• Пошао сам у страху од кривице а нашао Христа Који ми на њој не пребацује. Бог не пребацује, људи пребацују. Људи изазивају грижу савести својим безљубавним захтевима морала и дужности. Бог је једноставнији, Он само каже: „Хајде са Мном!“
• Људи се више баве строгим обавезама, али толико потенцирају законски приступ, да се на крају губи сваки осећај за однос и сусрет две личности. Постоје људи који 24 сата могу коминицирати са свима само на нивоу формалности али да никада не дају ни грам своје истинске личности онима којима се обраћају, но остају осетљиво затворени.
• У људи постоји једна чудна особина, која није ни добра ни зла, а то је да не могу директно питати неке најинтимније ствари код неког човека, осећајући нелагодност од своје савести или у страху од укора другог. Некада давно, тако и апостоли нису смели питати Христа ко је Он, имајући страшну радозналост према Његовом лику која им је, чак иако свагда доступна, увек остајала загонетна.
• Љубав према ближњему не подразумева сакривање личног идентитета иза туђег. Други нас не може сакрити од нас самих. Ми ћемо увек бити „откривени“ јер је свако од нас универзална личност. Тиме што једна личност не може да постоји без друге, то не значи да можемо маскирати сопство. И усред мноштва Бог види појединца какав је у каквоћи јер Га не занима квантитет већ квалитет. Зато су Оци имали обичај да говоре да ни живот поред светаца не може некога учинити бољим ако овај не жели да буде бољи. Отуда, ни ми не можемо да се кријемо иза брака, иза пријатеља, иза породице, иза идеологије, иза партије, иза било чега, чак и Бога, ако не желимо да будемо истински другачији и бољи.
• Неко други уради оно што си очекивао да ће бити урађено на првој страни. И да нема те димензије, живот би се могао назвати неправдом и ваникономијском. Бог не оставља своје стадо. Друго је то што су овце нестрпљиве пред пастирима које Бог није ни призвао.
• Бог не жели да нас повреди колико да постиди наше зло. Сваки наш стид је руководство ка спасењу. Без стида остаје јарам очајања и гордо непокајање. У стиду се крије разум, разумевање, и Разумевани.
• Људи толико пуно говоре да је чудо како не остану без језика. Али, када се мишићи вилица уморе, тада се јасно уочава колико се изгуби нит и у највећим садржајима. Чак и они који добро познају ствари усред свог познања се изгубе јер изван другог садржаја (који би представљао Христа) не могу да говоре. Све што није Христос, то је све оно о чему умеју да говоре и да се у томе крећу. Зато није чудо што се на крају сваке беседе може очекивати стрмоглаво падање и бесомучно раздвајање.
• Тек када некога истински заволиш постанеш тако напето свестан смрти која ти може угрозити тај однос. Ко некога не воли то не може да осећа јер нема кога да воли да би имао кога да изгуби. Све док не дође познање смрти, човек живи тако као да не поима свет и ближњег као дар но као злоинтерес. Тек када се земља под ногама мало пољуља, онда се може видети истинска релација између људи и ствари – колико смо за некога везани или нисмо.
• Све је лакше када се налазиш на некој великој позицији, али и лакше постајеш мета саме своје позиције од које се захтева много.
• Ко воли Бога поима Га као мед и злато у свом искуству а ко Га не воли поима Га као отров и гвожђе. Некоме је то искуство драгоцено а некоме јефтино – свако према својој мери и квалитету личности.
• Ако уђемо у суштину човека наћићемо костура који умире. Тог костура нико не примећује док не умре. Кад умре покаже се његова нагост која је дотад била прикривена кожом и звањем. И због тога што ће те исте кости васкрснути у њима нема ништа страшно. Акценат је овде на реакцији људи на личност која је умрла а била љубљена. Они идентификују костур не на основу суштине (састава тела) већ на основу односа са положеном личношћу у тај скелет. Они вапију за личношћу коју су волели а која је чинила привлачним и само тело кроз које се кретало.
• Док се нешто у Христу не возглави, не може а да се не растави. И опет, не аутоматски без слободе човечије, јер од те слободе зависи однос оних личности које се постављају унутар Христа између себе. Возглавити се у Христа насилно а немати љубави према другом бићу, наравно да ће донети смрт и растојање. Али ће и то бити због подвојености у себи између онога што је Божије и онога што је људско уместо да је било слободно возглављено синергијом.
• Људи поштују оно што не познају а да то што поштују не мора нужно да познаје њих, док оно што би требали да поштују а што нужно познаје њих (Бог) и поштује их, то не желе да познају.
• Ако Господ нема медијску славу да ли то нужно значи да Он нема славу уопште? Глупост. Његова слава није сујетна и није од створеног века. Тиме што се Бог не кревељи на билбордима или другима електронским рекламама, то само показује свету скромност која постоји у Најсилнијем. Сила не тражи демонстрацију јер је смирена.
• Људи брину туђу бригу да би одмогли а не да би помогли.
• Вежбање аскетизма гуши извештаченост врлине. Тиме што се не трудимо да будемо бољи ми се губимо у односима за које не полажемо ни грам подвига а сносимо тешке последице сопствене глуме за њихову радост.
• Ко не жали себе тај крчи пут ка Христу.
• Није сваки рад на ситно оно што чини срце крупним.
• Тамо где сами по себи нисмо јаки, јаки постајемо из дужне љубави према другима.
• Створење без Бога је урнебесна траги-комедија које плаче и смеје се истовремено.
• Једино Бог даје гаранције да неће никоме пребацивати како уређује свој простор и како осмишљава свој живот – оно на шта смо сви алергично осетљиви. Бог не коментарише – Он пушта човека да падне како би се сам кроз мудрост опаметио за нови осмишљај избегавајући претходни апсурд.
• Сувишна бескомпромисност и прејака самокритичност убијају личност крутошћу и тугом.
• Једино у здравом умору човек нема времена због тензије свог рада да се бави глупим мислима о свом праву и туђој ( а уствари својој) злоби. Рад скрушава човека водећи га ка царству умирења. Умирење не значи умирање већ пресаздавање и одвикавање од страсних смерница којима се руководи заблудели ум маштајући само о себи. Незапослени ум мора све да одмерава, цепидлачи, да застане, да очајава, да покаже зубе агресора, немајући мира нигде чиме се занима. Чак и теолошком уму треба физички рад, иначе почне да махнита на све стране не задржавајући истину и мир ни у чему.
• Не философира се од досаде него од болног немира за тражењем смисла и истине.
• Пребивање у фактима Јеванђеља је највиша радост коју човек може себи да пожели.
• Изван спасења у Христу све друго се чини крајње неозбиљним.
• Тешко је са свима. Али се не може без оних са којима нам је тешко. Довољно је помислити да некада таквих више неће бити па да се уплашимо својих нервоза према другима. Нема даље од овога да морамо трпети једни друге јер не можемо мрзети оне који нас иритирају. Јер мрзети значи да нечије постојање желимо да избришемо а то је чист демонизам. Можемо да се удаљимо од оних са којима болујемо неки неспоразум или сујету али не можемо да пожелимо њихово нестајање. Креативност тражи осаму али то не значи атак на друге већ за друге.
• Волети своју страст је тежња која допире из страха од забране а која храни саму жељу за страшћу. Чим је нешто забрањено тиме је привлачно и све што је доступно без забране престаје бити занимљиво.
• Довољно је затајити умом и срцем од свих страствених кретања одмарањем на сунцу и плавом небу уз звук птица и благи поветарац без опседања о дужностима и расходима. Тада је Господ Бог најближи човеку јер се Он креће у тишини.
• Неко има толико јаку сензибилност да му посредством маште и најмања секвенца живота може представљати прејак доживљај. Заиста, некоме су само помисли довољне да пробуде највиши степен екстазе без иједног спољашњег акта. Таквима је и додир довољан да доведе до блаженства на који су остали због устаљености живота фригидни. И опет, баш због тога што су толико осетљиви да лакше падну у свету у грех, још више су осетљивији да квалитетније доживе Божанске стварности услед истанчаности духа. Чудно, само помислиш и ето чуда!!! Толико се душа удубљује у садржај у који је поверовала а са тим и пожелела.
• Сваки грех човечији замире пред учињеном врлином за другог.
• Вртимо се у круг са сталним садржајима врлина или греха, било да је у питању јуридички а било онтолошки контекст.
• Глупо се осећамо тек када учинимо неки преступ или промашај. То осећање личне глупости неминовно производи мудрост, док глупи остају они који се ни тада не осећају глупим. Тамо стид а овде бестидност.
• Где се не види осећање разлога не види се ни проналазак разрешења.
• Уценама прибегавају они који не проналазе сврсисходнија решења за своје позиције на легалнији и смисленији начин него газе сваку хуманост под изговором човекољубља. У тој причи историјском сценом ходају и најуниформисанија лица које би својом службом требало да сведоче и моралне и теолошке истине.
• Са дијалозима се натежу махом они који не умеју да воде разговоре него се блокирају својом гордошћу одмеравајући чак и добре контексте као нерегуларне.
• Нема веће трауме од оне коју недореченост греха оставља засекавши срце слепим садржајем обнављајући се стално у себи самом.
• Опроштај може исцелити рану али оставља ожиљак.
• Нигде Христос није рекао да нечија доброта треба бити статична а самим тим и глупа. Нигде Бог није рекао да будемо мазохисти.
• Најискреније сузе се нижу у осами далеко од радозналих скептика. Оне показују право стање душе.
• Тешко да ће нас категоризације одвести до истине. Оне увек представљају удаљене дестинације.
• Ништа није стално. Једино је Бог одувек исти. Зато смештање у Његово окружење чини сигурну очуваност будући да је променљивост оно што ремети ток живота и гледишта на истину. Променљивост не долази од модернизације него од пропадљивости.
• Живот без осуђујућих коментара може наставити само онај ко велику љубав има, без обзира на ниво препреке пре тога.
• Због јединственог односа са Светом Тројицом ми можемо савладати и своје и историјске критеријуме који нас деле од мира и радости Царства Небеског.
• Казна греха је у његовом бесполодном обнављању садржаја у себи које изазива изнова разарајућа осећања и мисли а лажући домаћина о спокоју који он пружа ван Христа Који је Једини Одмор.
• Жалосно је што не умемо да водимо разговоре. Све је постало одмеравање и ружење. Други није биће дијалога него интересна сфера, а ако није скуп услуга онда зона иживљавања. Поштујем те онолико колико ти се ругам. Катастрофа.

Слова

• Не мораш  да скратиш језик – само га редефиниши благодатном оштрицом.
• Да нам  се не догађају лоше ствари, ко зна да ли бисмо и дошли до богоподобне  дестинације.
• Нема толико зла колико ми желимо да оно буде присутно.
• Не мења се само оно што ти не желиш да се мења.
• Живот је дар  који се умножава онолико колико ми у њега улажемо Бога.
• Смрт је све оно што подразумева губитак  Царства Небеског – заједнице са Богом и људима у онтолошкој мудрости.
• Докле год  постоји идеал пред нама – за нас још није касно.
• Осмех и  бес нису увек једносмерни – осмех  може бити како показатељ љубави тако и лицемерја а бес како показатељ  гордости тако и ревности за врлину. Подвојене личности уместо да увиђају  својим двосмерним умом овакве ствари, они продубљују своју схизофренију једностраним посматрањем ствари. Грех и врлина, дакле, пред светом могу да имају једно лице, али пред Богом  два, јер што је врлина за свет –  можда није за Бога, и што је грех за свет – можда није за Бога.
• Ко укључи свој живот у Бога, пали светло у  себи; ко се не укључи – остаје у  тами.
• Све што  пружа угодност овога света никада не задовољава човека до краја јер  свака празнина која на крају остане само показује недостатак Бога у свом бићу. Зато и када се човек наједе, или задовољи неку другу потребу  или страст, остаје незадовољство.
• Бог се не оглашава на очигледан начин како се нека личност намеће својом појавом кроз медије и билборде. Њега не треба  тражити споља већ изнутра  – у свом бићу где и настаје  благодат Царства Небеског.
• Ако те жалости  свака неповољна околност, колико мање можеш бити спреман за Царство  Небеско?
• Бирај циљеве али не превиђај опрез јер све  што теби може бити добро за другог може бити зло. Тако ти постајеш неком  мета.
• Одрицањем самовоље себи самом, на најбржем си путу до сједињења са мудрошћу Божијом. Прво иде сједињење са мудрошћу а онда сједињење са Богом у евхаристијком  погледу. Када се покрет заврши онда се он враћа назад на мудрост живљења. За таквог више нема „пре“ и „после“ Цркве него је Црквени Бог све у свему, увек и свуда.
• Без рада на свом спасењу у светлости Литургијског Бога, човечији рад на свом биолошком  овековечењу кроз сигурност у материјалним добрима се показује као фијаско. Можда човек то не види, али он и није онај који гледа већ Бог. Тврда је беседа али тако јесте – све што видимо и знамо се понајмање може назвати животом, а камоли вечним животом. Надасве, понајмање је реално наспрам Божије реалности. Егоиста не може да замисли да постоји већа или друга реалност осима њега самог и онога што он држи за реалност.

Мрвице које падају са Трпезе Логоса

• Богословље  без љубави надима и уместо раја даје пакао.
• Завист је демонска љубав која хоће да поседује оно што је саму превазилази.
• Потцењује се само оно што се не познаје. За непознаваоца антиквитета старе ствари су без вредности док на тржишту имају непроцењиву вредност. Шта бисмо тек рекли за драгоцени однос литургије  који имамо са Богом? Људи одбацују Бога Кога не познају због нижих  вредности не знајући вредност Царства Небеског.
• Када се све сабере, само смо кости које умиру и чекају своје васкрсење…
• Ко не истисне Бога из срца не може га притиснути ниједна емоција.
• Доброта постаје мазохистичка ако се заљуби у своју слабост  тј.  ако не  воли онога кога толерише, а постаје сасвим природна ако поштује онога кога трпи.
• Није поента у томе колико ћеш развити своју самосвест, она увек може бити иста, већа или мања, већ колико ћеш развити свој однос са Богочовеком. И природна последица онога ко развија тај однос јесте да га рефлектује на све остале односе са другима, а ко га не развија са Богом онда га умањује и у односу на друге тако као да они за њега уопште не постоје.
• Нису ни млади ни стари толико злобни колико су у себе несигурни па муче себе разликовањем од других како би друге а не себе задовољили.
• Копије мрзе Оригинал зато што сами нису оригинални.
• Истребљење припада онима који поништавају Божије стваралаштво у себи.
• Благо ономе ко има праштање детета.
• Нас не дотиче творевина око нас а Бог је толико умећа у њу положио да ми још не видимо како она комуницира у себи самој између најситнијих детаља.
• Ко се отвара за Бога, прима у себе нове садржаје.
• Узалуд ми разумемо друге ако их не волимо Христом.
• Ко се загледа у мрак види мрак а ко се загледа у светлост види светлост.
• Само се Светим Духом можемо умити од уснулих грехова, отуда и имамо толико реалних кошмара.
• Страхови долазе од осећања смртности. Ако не осећамо страх, то још не значи да смо бесмртни.
• Ко бежи од Бога, избегава вечну поставку нове промене.
• Ако се не лечимо од самоће кроз Литургију, никада нећемо доћи до блаженства које припада само сабранима око Бога.
• Наивност људи се огледа у томе што неће да проширују заједницу комуникације ако нема никога да их у томе  води.
• Нису сви толико егоисти колико се представљају, неки то чине лажно само да не би постали незанимљиви и заборављени.
• Када некога истина убије, са њим умире још онолико ликова које је дотле успешно глумио на своју штету.
• Наша схизофренија долази од тога што сами не желимо једноставног Бога, него стварамо нове лавиринте лудила мислећи да тражимо излаз а само заправо продубљујемо удаљавање од Бога.
• Его жели да буде аналоган свему што га на њега самог подсећа.
• Ко игнорише Бога – негира себе.
• Где нема благодати остаје грч људске утехе.
• Размишљање смета само онима који не умеју да мисле.
• Ко је загледан у себе не може видети Бога.

Умотворине

•        Свакоме су други криви у ономе греху у коме сам стоји. Али, тиме што свој грех не види, његова агонија се само надограђује.
•       Што се више ближимо дану смрти ближимо се дану Васкрсења јер „пролази обличије овога света“ и „још се не показа шта ћемо бити“.
•    Позивање на Бога, на Цркву и на Јеванђеље у име греха, никада није било дело које од Бога долази. Бог се по љубави али и резону у стварима у којима неко греши, показује. А који су Божији дело мира творе а не немира.
•        Ништа лепше од здравог умора у Богу – чак и као такав одмара.
•    Да је Бог желео да остане несазнат, никада не би оставио у завет могућност причасности Његовом природом.
•    Ми имамо пуно разлога за огорченост али мало аргумената да покажемо најмањи допринос љубави.
•      Ко није ученик љубави не може бити учитељ истине.
•      Све што иде преко прага елементарних потреба – похлепа је. А где похлепа вреба, увек остаје незадовољство на ономе ко иште.
•     Нико не може да обожи себе без Оваплоћења Христовог. То нису знали ни Анђели а сада не знају ни модернисти који своју савременост заснивају на неесхатолошкој будућности. Као да Христос није исти јуче, данас и у све векове….
•      На онима што пате Бог показује своју силу али не тако као да се неко хвали својим слабостима или тако као да намерно допушта самоударце или понижења других, но говорим за оне којима је стало до поруке Јеванђеља, који пате за смислом Христовим зато што се није „довољно оваплотило“ у самим људима.
•       Созерцање се вежба у тишини а не у многим речима.
• Унутар историје ми се спасавамо од сопственог неваскрсавања.
• Мудар не види себе као мудрог и свако узгред стечено знање не види као коначно да би престао да ради на сопственом усавршавању. Где постоји једностраност и генерализација, ту свако усавршавање престаје. Мудрост која повређује другог није мудрост него лудост.
•       Ако хоћемо да будемо коректни према мртвима који су умрли на неправедан начин  признаћемо могућност Васкрсења.
•        Као што сунчева светлост одједном обасјава цео свет тако није никакво чудо како је Христос истовремено присутан на свим Литургијама у свим Црквама широм света.
•        И деца знају да је глупо бити глуп.
•      Ђаво, то је бесан пас на ланцу који ти не може ништа – док му ти не приђеш сувише близу. Једни сувише преувеличавају његово постојање а други га сувише занемарују. Ту је али не треба се опседати њиме да нам не би украо сећање на Бога. Као комшија којег и после много година ниси упознао иако се сретнете понекад у пролазу.
•         Ћути и ради па ће о твојој личности дела говорити против оних који се ругају или клевећу. Истеривање правде у ситницама или злурадо памћење добијених ћушки неће ништа променити осим што ће продубити огорченост и неповерење према људима.
•     Сувишна опрезност уводи параноидно понашање. Треба бити опрезан али не треба бити фанатик, како по питању свог понашања тако и по питању туђег опхођења.
•     Сви смо у арени али не желе сви да се боре као гладијатори са лавовима.
•        Ко има много жеља одједном неће испунити ниједну најмању. Почни постепено па ћеш сабрати себи много блага.
•    Колико неко може бити безосећајан а да не осети личност другога? То делатно питање недостаје данашњим људима, прво црквеним а онда онима изван Цркве.

Со

•        Када се неко утврђује у благодати њему постаје непојмљиво како неко може бити зао, баш као што се неко утврђивањем у злу чуди како неко може бити добар.
• Људи нас увек оптерећују својим проблемима јер немају довољно проблема.
•          Страсти нас увек прозивају. Некога више а некога мање. То зависи од човека који подешава фреквенцију и волумен. Али, иако нисмо слободни од страсти, барем кроз њих можемо супротстављањем делати супротно њиховој понуди. Зато нисмо увек бестрасни но увек у процесу обестрашћивања ради Христа и Његове љубавне благодати.
•         Када год се осетимо увређеним, сујета је однела данак.
•        Ко себи претпоставља увек Бога, не може бити без мотива за било који акт.
•        Од људи се не очекује да чине чуда већ да најмањим трпљењем прославе Бога на небу и на земљи.
•         Ко не малакше у бригама, својом вером је већ решио пола проблема.
•        Све можеш променити осим туђе слободе.
•           Бог не навија само за хришћане, Он хоће да сви дођу у познање истине и да се спасу. Жигосати друге као вандале и безбожнике је исхитрен потез.
•        Смртност свега само помаже да ни у чему не тражимо коначну дестинацију и одређење свог идентитета.
•    Све је у осцилацијама док се не догоди Парусија као непроменљиво стање вечне благодати и благоодносности.
•        Никада није све како изгледа. И највећи злочинац некада изненади себе и друге када потегне такву врлину пред којим и небо занеми.
•     Када нас свашта удара на све стране, то је знак или да смо застранили у неком греху, или да смо на добром путу али трпимо искушење.
•         Када се браниш од зла не чиниш то по егоизму него из љубави према добру а у томе не може бити егоизма.
•        Сваки човек под небом је жељан да чује некомерцијалну поуку. Људи су гладни и прегладни мудрости која није тривијална.
•        Навика на Христа рађа стид од греха а навика на грех рађа стид од Христа.
•            Ко у себе сумња тера својим гестом и друге да сумњају у њега и у себе кроз њега.
•       Бог је свевидећ не само зато што је суштински различит од Своје творевине па може да је види са спољашње стране, него баш зато што је нераздвојен од Своје творевине због Христовог Очовечења којим је Он примио у Себе целу творевину, Бог је види кроз очи сваког човека са унутрашње стране.
•        Живот је углавном такав да сигурно да нема човека који није доживео неко понижење или увреду. Често то зна да буде по туђој вољи. Међутим, ретко ко од нас не види своју неправду. Јер од толико људи који нас увреде, ми као по правилу увек сломимо копље на оном једном који није из те приче. Тако постајемо подобни онима на које смо сами били огорчени.
•        Теологију маргинализујемо као нешто апстрактно што нема додира са савременим актуелностима овога света. То не раде само они безбожници који мрзе веру или Цркву, то раде и они који служе Цркви ако игноришу проблеме око њих а који траже њихову интервенцију.
•          Није суштина да свештеник манипулише савешћу лаика већ да је исцели. Није ни суштина да лаик покушава да манипулише савешћу свештеника. Поента је у томе да тај моменат треба да буде узајаман, да у различитој благодати јерархије уђу у заједницу Свете Тројице као богослужбене личности.
•        Нико не може да види свој грех док претходно не види лепоту Светлости Божије. Његове благодати. Та невидљива али опитна светлост изазива у човеку жалост због учињених дела. Јер пред њом себе види као наказно створење. То га жалости. Јер не може да буде тако леп као она. Али, када спозна да може да јој се уподобљује и да је она рада да пружи своју причасност, тада се догађа чудо, преумљење, преображај. Мења се читава личност. Само ако то хоће. Јер светлост то хоће. Какав би то онда био човек ако то неће?
•     Треба некада бити дрзак. У право време бити дрзак! Не надмена дрскост за грех или корист како свет преферира, већ благодатна дрскост за врлину или стваралаштво.
•         Животне околности се мењају на добро или лоше онда када не рачунаш на то.
• Оно што се подразумева за тебе, нажалост не подразумева се за другог. si��
  ;
  P+ ��* e-noshow:yes; mso-style-parent:”"; mso-padding-alt:0cm 5.4pt 0cm 5.4pt; mso-para-margin:0cm; mso-para-margin-bottom:.0001pt; mso-pagination:widow-orphan; font-size:10.0pt; font-family:”Times New Roman”; mso-ansi-language:#0400; mso-fareast-language:#0400; mso-bidi-language:#0400;}
•         Животне околности се мењају на добро или лоше онда када не рачунаш на то.
•     Далеко си од памети онога трена када си се одушевио својим знањем.
•    Људи брзо кажу: „Добар дан!“, али још брже: „До виђења!“.
•  Наше жеље не представљају вољу Божију ако није у складу са оним што јесте Царство Небеско.
•   Човек лако нађе свој мир када је сам али различити додири са људима уносе пометњу.
•    Људи су досадни – све дијалоге су обременили бригама и понављају једно те исто унедоглед обнављајући исту муку сваким поновљеним монологом.
•   Вређамо друге својом неодговорном безосећајношћу.
•   Догматика није тако хладна као њени носиоци – и Христос је умео да заплаче и покаже Своја осећања. То није сентименталност.
•     Лоше су фреквенције – свако слуша само оно што жели он да чује.
•     Јак си ти пророк када први падаш у ономе за шта другог опомињеш.
•      Када нас Бог додирне претвара нас у Себе.
•  Време показује све наше заблуде.
•    Прозирни смо до сваке наивности.
•     На глупе људе је глупо љутити се – од њих се и не може очекивати нешто корисно да би се човек могао разочарати.
•          Где нема истине страх остаје.
•          Површна мудрост је дубиозна глупост.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Дубине…

•       О нечијем злу не причај пред злим – то га охрабрује да не мења свој статус.
•          Док човек не види свој пад он не зна колико дубоко је забраздио. Некад то мора други да му покаже јер је он сам толико глуп и немоћан да га види, а опет некада толико префриган и моћан да не жели да га види.
• Ништа не може да пропадне без претходног губитка вере у то да ће нешто пропасти. У шта верујеш – то ти се догађа…
• Подвиг вере није ништа до одржавање континуиране постојаности у благодати Цркве реалности, изнова и изнова, без очајања и оптерећења, као и сведочење Есхатолошког Царства својим опитом другима у историји, ненаметљиво и нераздражљиво. А све што одржаваш – то подражаваш…
•       Постоји такав епископ, клир или народ (али не сви) који стојећи у бојажљивој одговорности своје службе и положаја осећају љубомору на радост и израз ванцрквених људи или пак црквених хришћана који нису као они крути.
•         Свакако, грех не може бити позитивног карактера али за савесног и то може бити парадоксално смирење због другога.
•          Не будимо размажени ни као деца а ни као старци, не кењкајмо на сваку ситницу од чије афере правимо лажно виђење себи учињене неправде јер много пута се показује колико своју бахатост не видимо и колико другима учинимо неправду.
•         Под којим утиском биваш – под тим утиском живиш.
•       Лако је навијати за победнике – Бог навија за губитнике. И остаје са њим више неголи што остаје победник.
•         Сви замишљамо публику пред собом пред којом наступамо у свим својим делањима – зато и не примећујемо оне који су стварно поред нас.
•      Нема више Тајне – све је огољено, разголићено и пласирано као упакована датост за инфантилне. Такви по слободи избора бирају садржаје који им постају једина стварност.
•        Убиће нас инерција – крећемо се у свему површно без критичке упитаности о смислу.
•        Благодатна „инхалација“ је онај ватрени укус унутрашњег бића који крајем сваке Литургије изнова призива на ново богослужење свету.
•         Ухвати благодат у историји и наћићеш Царство Есхатона.
•         Ниједан човек не може а да не види своје лицемерје. Проблем настаје онога трена када човек више то не препознаје, или, када чак свој етички недостатак проглашава за стадијум врлине.
•          Власт не може постојати без одговорности. Дати власт детету (мислим на незрелог човека) неодговоран је акт. Зато грех не носи онај ко је на власти већ онај ко је таквог човека поставио на власт.
•         У самоћи човек се види какав јесте. Тада се његова слобода ставља на испит. Неко се онда опредељује за добро а неко за зло. Бог посматра такву слободу и похваљује онога ко се не спотиче њоме.
•         Можеш да будеш начитан колико год хоћеш, али ако твоје знање стоји у раскораку са оним што је прочитано, гори си од онога који није ништа прочитао.
•          Сувише се непотребно оптерећујемо тамом анализа уместо да безазлено живимо радост благодати.
•          Занатско поимање богослужења одузима чар здравог поимања благодати.
•         Колико се раније потенцирала етика на уштрб благодати, данас се више потенцира благодат на уштрб етике. Потребно је и једно и друго без угрожавања једно другог.
•        Сумње увек постоје али се ретко ко сети да посумња у своје промашаје, своје или туђе зло, него се увек сети да посумња у благодат, Промисао, у свако добро.
•          Народу недостаје познавање своје вере а свештенству благодатна реч. Сувише је ту рационалног или ирационалног а на уштрб благодати. Наравно, постоји синергија ума и благодати, али чим реч постане сувопарна тачно се види и осећапревага.
•           И када не видиш Промисао Божију, Он зна да си ти већ на том путу. Ти само не видиш по чему корачаш. Али, када пређеш одређени део пута, или чак стигнеш на циљ, тада ти се показује сво богатство Промисла за који ниси ни знао да постоји, нити да си ти био у њему.
•          И када ти не мислиш на Бога, Бог мисли на тебе.
•       Не знам шта је горе,  да ли патолошко самопоуздање или патолошка несигурност.
•     Оптерећивати себе и друге ситницама је бесмислено мучење своје и туђе савести.
•       Од анализе имају користи само они који нису огорчени и који не пате од осуђивања других.
•         Наш крст се састоји у томе што изнова мучимо себе чекањем (а не наметањем) да се други до којег нам је стало промени.
•         Пре или касније добијаш све оно што ниси могао раније. Док траје вапај за оним што иштемо а то одмах не добијамо, падамо у бес и слабост јер гледамо само на тај тренутак док он траје, превиђајући њиме оно што тек треба доћи. Тако настаје маловерје. Гледај на будуће па се нећеш смућивати ониме што је пролазно. Тренутно не може имати коначну дестинацију (вечност) јер, гле, већ је пролазно.
•           Навикни се на осцилације и непостојаност људи, јер се ситуације мењају из минута у минут стварајући неспоразуме и свађе само ако немаш ту навику. Бити свагда спреман на непредвидиве ситуације без падања у срџбу, показује те спремним и смиреним за свако делање. Чак и ако погрешиш, није страшно, докле год имаш увид шта је исправно, да би се у односу на то опет смирио и вратио у арену.
•        Нема квалитетног односа без мало интерних сукоба. Сукоб показује обостране слабости али кроз обострано покајање и обострано разумевање. Тако се рађа присност двају или више личности. Људи раде другачије, избегавају сукобе али и не рађају присност са другима око себе.
•           Неће бити онога само што не желиш да буде. Твој је избор. Добро и зло су у твојој власти. Ако пуно мислиш или сажаљеваш себе, неће ти радост бити за петама. Једноставно, неке ствари као пропуштене се више никада не понављају. Буди активан без изговора а не пасиван са изговором.
•        Када Господ пружи своју благодатно-додирљиву пуноћу, коју тако брзоплето превиђамо, испуњење срца налазимо у најегзистенцијалнијем смислу свог личног постојања. Погледаш ли испред свог ока – наћићеш радост, погледаш ли иза ока – наћићеш радост. Све у теби и око тебе пројављује тада свој хармоничан смисао и радост. Толико да само можеш помислити: „Слава Богу! Ништа више од овога ми не треба!“.
•          Истинита је пословица, пракса показује, да након сукоба ако некоме учиниш добро, постиђујеш га или чиниш пријатељем. Толико је неко навикао на „геноцид“ нечијег карактера, да када пронађе врлину у ономе од кога не очекује, проналази радост. Чак и више неголи од онога од кога је стално навикао да добија све.
•       Када пребродиш кризу – настављаш са обновљеном снагом. Само остани на ногама док не прође.