Рај и пакао су синоними

Свако од нас има своје време када ће му се призив Божији догодити. Некоме то бива пре а некоме после Крштења. Некоме од малих ногу, некоме у младости а некоме у старости. Баш као у јеванђељској причи о радницима који одлазе на виноград у различите часове. На некога се тај благодатни призив одражава позитивно а на некога негативно. Код некога без “велике помпе” а код других “на сва уста”. Есхатолошка пројава тог призива зависи од пријемчиве нарави самога човека. Свакоме се призив догађа, али га човек можда не препознаје услед неверовања, предрасуда, недоследности. Надасве, ни за једног човека он није исти. Зато колико год звучало индивидуално и апстрактно, моја криза од пре много година се одвијала на следећи субјективан начин и не негирам да је ту било можда више психозе него реализма али то је било моје искуство. Далеко од тога да Богу желим попут неких, макар из велике љубави, да придајем и оне захвалнице  у којима није дејствовао.

Као некада Савлу на путу за Дамаск тако се и моје преображење догодило кроз на први поглед негативну пројаву призива Божијег. Он је привремено ослепео а ја сам привремено био под страшним немиром од благодатног утицаја на моју личност. Шок је био неизрецив, не само од толико ужасног духовног бола колико од пројаве нечега што дотад није постојало у мом искуству као реално. У таквим тренуцима, незнање и страх остају једини аргументи за смирење и усредсређеност за небеско богословље. И као што је Савле промено своје име у Павле, тако сам и ја свој идентитет почео градити на другим христоцентричним основама. И као што је он пре тога био побожан и радикалан на погрешан начин, тако сам и ја срљао градећи веру мимо Цркве и мрзећи свакога моралом. Та Божанска нестворена енергија је благоефективна али је у мени произвела супротан осећај услед кретања у негативном правцу од богоуподобљености. Све на чему сам дотад градио своју личност показало се малим и супротним од онога што сам доживео у Духу Светоме када ми се ореолска енергија излила на главу и тело. Не, нисам почео да пророкујем закораком у Духа, нити наивним падом у екстазу, то би можда било приступачније за достојније, док би мени као оваквом донело прелест, напротив, али сам осетио страшно духовно гађење. Као да сам осетио укус пакла. Литургија је тада судила мојим гресима на есхатолошки начин и ја ниједно ружно искуство са овим осетом нисам могао да упоредим. Можда када бих најгори стадијум пијанства и мамурлука помножио са неколико хиљада. То је надприродни немир који не долази са људских извора, али да сам знао за покајање у таквом тренутку благодат бих сигурно доживео као блаженство на начин какав данас, после толико година, слава Богу, опитујем. И тај ударац благодати, ошинут по ипостаси, ми је показао да је страдање сигуран догматски водилац ка познању истине и задобијању блаженства али је ударац и родио питање: да нисам био толико уподобљен промашајима живота можда страдања не би ни била неминовна него бих при преображајном сусрету са Богом докрајчио себе тродуплом радошћу.

Рај и пакао су синоними. Једна је зграда  и једно сунце које зграду обасјава. Неки једва чекају да их сунце обасја па отварају ролетне а други већ на први сноп одмах навлаче завесе. Ту се види разлика у пријемчивости. Тако је и са нама и Богом. Јер онај ко је заволео светлост не стиди је се него гледа да му цео дом срца буде обасјан а онај ко је заволео таму гледа да навикне своје очи још више на таму. Зато када светлост дође, очи које су навикле на таму доживљавају агонију и слепило, док они којима су се очи навикле на светлост доживљавају радост и прогледалост нових боја. Тако је сада у залогу Цркве а тако ће бити и на крају када пуноћа Христовог Доласка буде постала очигледна стварност за све. А онај ко не жели да Бог постане све у свима, колику ће муку имати када види да Бог жели и у њему да се роди и отисне Дух Свој? А онај ко жели, колику ће радост имати? Рај и пакао су у очима посматрача а не две лоциране и одвојене реалности. Ето зашто су феноменологија општења (комуникације, односа) и персонализма (личности) толико снажно и већ вековима изражени и одржани у Хришћанском свету.

Ми не знамо како ће Бог судити

Више не умем да осудим човека. Који је то критеријум који нам даје за право да некога осудимо а некога не? Јер, истражујући детаљно, примећујем да нема много неке велике разлике између оних који су у Цркви и оних који су изван ње; ако је то покајање онда га има и ван Цркве; ако пак није, има непокајаних унутар Цркве чак и међу свештеницима; ако је то верски смисао над етичким, колико префриган може бити мој принос жртве ако сам не желим да ме мој принос очисти од стране Бога? Заиста, који је то критеријум и како ће Бог да нам суди? Јер, има толико грешећих по слабости али и по слободној вољи па опет не умањују свој однос према Богу, баш као што има грешећих према слабости и слободној вољи али немају никакав однос према Богу. Што би рекао свети Максим Исповедник, многи трпе иста или слична зла и проблеме али мало ко трпи све то ради Христа. Немогуће је према свима поставити исти критеријум. Ако је Бог Судија онда наспрам Њега а не наспрам  нашег греха бива суд. На који начин – не знам јер се сви, цело човечанство, тако мало разликујемо у гресима које ако нисмо починили јавно (делом) починили смо кришом (у помислима срца). Једно је сигурно, а то је да Бог више верује у човека него што човек верује у Бога, или у то да му може бити опроштено, због чега се многи повлаче у себе, сујетни што немају добра дела, те не долазе на Литургију да се очисте од сваког греха. Мисле да је то лицемерно, да је непостојано због стално новопридолазећих сагрешења, али то и јесте циклус, процес обожења, док се не догоди коначно обожење по Другом доласку. За сада и трпимо последице своје променљиве природе, али од онда више нећемо. Уосталом, када се не бисмо мењали, а што је последица наше смртности, не бисмо се показали ни слободни, захваљујући којој грешимо, али и можемо поново да се пресаздамо у нову твар по благодати. Како год окренемо своје судове, једнако се можемо надимати егоизмом како изван Цркве, тако и унутар Евхаристије. Ми не знамо како ће Бог судити, јер нема човека без самољубља. Ако пак суди по томе колико неко има Духа Светога у себи – ко ће опстати? Догматика иде том логиком да Бог познаје само оне који су у Телу Сина (Црква) али ако се Литургија савршава за цео свет, да ли има некога ко није у Телу Сина? Интуитивно, чежњиво, надам се да ће Бог судити по томе какво је нечије срце, да ли је љубеће или није, без обзира на домен вере као акта којим Он потврђује наше постојање. Јер зашто би Он потврдио онога ко нема љубави а устима Га признаје и имајући Духа делима Га одриче?

O dinamizmu i utrnuću stvaralačkih želja

Pakao je kada stojiš pred ambisom svoje ličnosti i trpiš gluvonemost iste koja ne zna šta želi. Jer i ono što poželi nužno završi u granicama egoizma, pa se postavlja pitanje koliko je ono samo regularno. Izvan etičke percepcije ona ostaje bez svog kvalitetnog sadržaja. Ne zna šta bi bio njen temelj. Čovek ne zna šta želi. Ima li čega poraznijeg za egzistencijalno i ontološko biće čoveka?! Jer svaka želja koju poželi čovek, biva podvojena između dobra i zla, ili promenljivosti i nepromenljivosti. Čovek prebiva negde između silnih nedorečenosti i rascepljenosti. Identitet čak može počivati u Hristu ali da to nema nikakvih dodirnih tačaka sa istorijom, budući da se opšte vaskrsenje i Parusija još nisu dogodile. Naravoučenije, želja bez Hrista nije dovoljna, ne kao da nema veze sa istorijskim okolnostima, nego jer se sama ne poistovećuje sa njima a da čovek mora odgovoriti svojom ličnočšću i istorijskim željama koje ga dotiču ili čak uslovljavaju svakodnevnom sadašnjošću. Strašno je ne nemati nego ne znati svoje želje. Darovani smo slobodom koju ni anđeli nemaju a mi to ne znamo da iskoristimo. „Sve nam je dopušteno ali sve ne koristi“. Ne govorim nužno o imanju isključivo dobrih želja koje nosi neki juridički ili estetski prizvuk. Mene muči neka stvaralačka dimenzija tih želja koje bi smireno iskoračile iz granica plotske nužnosti i besmislene grubosti, a nadasve iz konvencionalne etike i farisejskih pravila i onih koji sputavaju slobodu svetih. Jer kada ne znaš šta želiš, čak i ono što jeste ukusno postaje bljutavo budući da nemaš čulo ukusa kojim bi identifikovao to zadovoljstvo. To je ono Isusovo: “… nisi hladan, ni vruć…”

О неуротичној брзоплетости тривијалног постојања

…Људи журе, као што су, ваљда, журили робови, који су били терани да зидају гробнице, пирамиде фараона, и канале Азије. Сад их, кажу, зидају за себе. То је – напредак. Напредак човечанства?…

Милош Црњански

Људи…

Стално у покрету. Стално негде журе. Метежни и нервозни. Саобраћај свагда пребукиран. Дугачке колоне разнобојног метала на точковима. Лепоту јутарњег сунца – да ли примећује неко? Можда све те колоне људи, баш у том тренутку, показују саме људе какви ЈЕСУ без Цркве?…

Живот се своди на шаблон. Човек је навијена звер. Он толико пуно ради да не стиже да помисли на себе у здравом смислу речи (не нужно егоцентричном). И свака нова вест стари меланхоличан садржај нуди.

Нико није у стању  да макар на један трен направи искорак У  Вечност или КА Вечности. Или да се макар запита њоме. Да њоме успори своју метежну брзоплетост. Њоме и Њиме у Њој. Јер нас Он увек гледа. Не жели без нас. А ми смо све жеље у бриге овог света ставили, да смо и заборавили на Њега. Неко и намерно. Материја га открива и символу али некоме ни то није довољно да прогледа ослепљен вулгарним комформизмом.

Људи…

Загледани у себе. Инфицирани самољубљем. Заљубљени у једне исте агоније између врлине и греха. Сломљени више бригом о несташици неголи несташицом самом. Умеју да воле али то не признају и показују лако. Оптерећују се више него што могу да поднесу или него што им је потребно. Монотонија је неминовна. Испразност још више. Или, маска од радости која настаје од пировања – друге крајности палог постојања. Нису сви исти. Од слободе зависи блаогодат зелене шуме или пожара у њој, као и то да ли ће рука руку нежно држати или брутално кидати. Ово за поглед посматрача говорим.

Људи…

Могу поново постати људи. Само се нису сетили да то пожеле. Сахранили су дубоко дете у себи па га сакрили од Христовог Васкрсења да и оно само устане. Све је лепо и све се радује човеку осим човека према човеку. И да, још увек, након толико векова, Бог се непроменљиво радује човеку а само човек не уме или не жели да се радује Богу. Човек хоће да се радује ономе што га жалости. Каква антиномична трагедија и бесмислица постојања… Клише, без преседана…

О поражавању ума

Сваки пад има своју моралну последицу по људску онтологију. Није то ствар васпитања, већ осећања. Не можеш бити грешан а да не осећаш последице свог понашања негативно по своје биће. Неки Оци би рекли да је осећање беса већ казна сама по себи. Када полазим од себе, чињеница је да због својих грехова не стижем ни до једнога суда ако је он почињен у мом срцу и мом телу, али само срце и само тело долазе до испаштања од мојих слободних одлука која сам изазивам у својим делањима. Или, шта ћемо тек рећи ако због мојих грехова страда биће које волим а да оно није криво, да ни не зна да због мене испашта и и да је сасвим недужно? Не би ли онда то требало да ме смири да се оно не би више лоше осећало? Чињеница је да за какав год се грех одлучио, морам нешто из себе изгубити. Неки то називају благодаћу, неки врлином, а други психичком или физичком енергијом. Већина Отаца се слаже у поражавању ума. Губим созерцатељни ум. Не умем више да креативно мислим или да откривам истине Божије. То је мој опит када падам. То се такође одражава и на односе са људима – губим самопоуздање и отвореност, а са Богом – губим смелост и присност. Савремени Оци говоре да се тако губи стваралачка енергија која клечи у свакој икони Божијој од људи. Постепено улазим у апатију духом, док од пре две године неретко клоне и тело у неком мучном расположењу – налик повраћању, демонској нервози и страшним главобољама, а надасве преурањен умор. После тога није човек ни за шта, безвољан и за осмех а камоли за какав рад, баш као живи леш. И тиме што се свима дешава неки пад, нека страст, болест, недостатак или нешто треће, то само показује да то није повод за оправдање свог греха, већ за укидање свог егоизма у величању своје немоћи.

Грех оживљава тамо где си га оставио последњи пут. Сећање га враћа на сцену твоје онтологије. На пример, неко о кога си се огрешио пре много година и након тога непокајано наставио живети као да ничега није било, када га после много година сретнеш ти га не видиш као личност, него у односу на његову појаву оживљава грех који си задњи пут са њим доживео. Тако се види да није љубав та карика која вас подсећа једно на другог но грех који вас и тада раздваја. У томе се може видети негативан набој пале есхатологије за оне који ће себе затећи у таквим стањима јер нису праштајуће рашчистили са својим односима на време. И како је само трагично гледати оне који се позивају на Бога Којег желе као судију против ближњега јер заборављају да Он Сам рече као некад оној браћи што су се у Јеванђељу свађала око наследства: Човече, ко мене постави судијом или делитељем над вама?

Парадокс близине

Док сам живео на једној адреси далеко од продавнице она ми се увек чинила близу, а када сам се преселио ближе продавници онда ми се претходна адреса учинила далеком. Исто тако постоји клир и народ који пред престолом Божијим имају тако очигледног Христа, а гле незаинтересованости – нико Га не примећује и свима се причињава одсутним. Не би ме изненадило да има свештеника који у току савршавања свете Евхаристије не виде пред собом Христа уопште или да се понашају као да је ту служба ради ње саме а не ради Онога Ко Долази у госте као Гост и као Домаћин Трпезе. То је парадокс близине. Зато имам увек тај чудан осет да када сам физички далеко од Бога да сам Му тада најближи, или, да када Га себи намерно ускраћујем осећам као да Га се не лишавам јер не желим да Га изгубим чак и ако нисам присутан у Цркви. Неко од Отаца је учио смирењу да није згорег некада себе и лишити Причешћа и Цркве да би се Црква, а самим тим и Боготворац Цркве, више поштовали. Потребно је и једно и друго, а не једна реалност на уштрб друге, јер је небо свуда исто. Тако и Сама Тројица не могу да буду херметички затворени као у кавез самом Црквом само зато што смо ми пожелели да ставимо границе Тројичном деловању на цео свет. Свакако, зна се где је база (Црква) али ако су предајници мртви (пријемчивост), узалуд фреквенција (благодат).

Некада…

Некада ми је тешко да се преиспитам. Некада не знам да ли се шалим или не. Некада не знам да ли сам намерно био нормалан или намерно луд. Некада не знам да ли сам поверовао у истину онда када сам је јавно исповедио или почео да живим. Некада ми је толико лако да се уживим у своју или туђу или измишљену улогу, да ми она постане сасвим својственом личном природом па не знам да ли сам то ја, или неки схизофреник са којим сам се поистоветио. Некада не могу да подвучем границу између мржње и љубави према особи коју волим те преовладава осећај који не желим да буде у мени присутан. Некада не знам да ли је мој осмех искрен или извештачен. Некада не могу да поднесем блиске људе дуже од два минута а одмах чим их одбацим не могу без њих читаву вечност. Некада не могу да разазнам да ли се молим себи или Богу јер не чујем свој глас када треба да дам осећање за другог. Некада имам само толико мира док не постанем свестан тога, а онда одмах по задобијању спознања почињем да га губим. Некада не разликујем своје сујеверје од своје вере  па онда тамо где нема проблема измислим другу стварност. Некада као дете поверујем у своје сузе које се ни због чега нису догодиле па ми је тешко да се од њих одвојим када сам једном саосетио. Некада сам тако супериоран и креативан докле поседујем спонтаност, а онда се по свести о томе одмах смутим и изгубим самопоуздање па почнем да се гушим и муцам док се мишићи не преплаве чистом слабошћу. Некада се заљубим у свој лик али само онда када се други заљубе у њега. Некада не могу да гледам људе у очи јер ми је њихов поглед сувише јак за мој доживљај па не знам да ли умишљам или стварно опитујем како могу видети целу њихову или они целу моју суштину. Некада сам тако генијално надахнут да ми је сопствена памет сасвим туђа а некада сам тако генијално глуп да ми је сопствено незнање права загонетка. Некада врло танане недостатке лако примећујем јер у њима могу видети да од њих свет зависи или макар један однос који се нагло претворио у недефинисану ћутњу. Некада имам толико јаку аналитичност мисли да више не знам колико у мени личности живи, а некада задобијем такав мир да пред таквим даром задобијем страхопоштовање. Некада не знам да ли сам лицемеран кад добро или кад зло чиним. Некада сам сав тако у тој мистичној подвојености између пролазног и непролазног „некада“…

 

Друго писмо свештенику и лаику

Лако је постати огорчен делањима многих свештеника. Али ту нема изазова. Када би нам вера зависила од нечијих недостатака показали бисмо се најсиромашнији у свим галаксијама. Наравно, нису свештеници сви исти али мањина квалитетних испашта због таквих и не долази од њих до изражаја. Колико је само ривалитета између поједних свештеника који потцењују харизму братољубља. Признајем то себи после многих година толеранције. То не значи да тиме занемарујем службу свештеника, нити да осуђујем човека, али пресуђујем акт “неопходних” нужности у служењу другима. Довољно је окренути се на два момента: новац и служба. Већина се понаша као да је новац у њиховом поседу а припада заправо Цркви. Цркву финансира добровољно: народ, ктитор, или неки донатор у сарадњи са државом или другом помесном црквом. Како онда неко може ставити вето или посесивност на оно што му ни законски ни благодатно не припада? А када је служба у питању, свештенство се толико надима мантијом као да су тиме задобили православни примат над другим епископима, свештеницима или народом, и то толико да исти раздвајају од себе као иконостас од наоса, мислећи да је светиња само са унутрашње стране олтара. Лепо је то Афанасјев крстио индивидуализацијом благодати од стране клира само за себе јер је духовна ретардираност у спасавању себе без других као да тобоже народ нема своју службу у Духу. Зар Путир припада само клиру? Занемарујемо да Дух дише у народу који конституише Цркву и да неопростива хула на Духа Светога може бити управо хула на народ Божији и на благодатне дарове службе који су народу, мада у различитом виду, исто као свештеницима намењене. И у смислу новца и у смислу службе, свештеници потцењују благодатну перцепцију, (да ли се благодат може наплаћивати или је у питању Мојсијев “свети порез” ? да ли је у питању принос Богу као жртва срца или издржавање храма који нема свој буџет?) будући да за симонију постоје строги канони, а служба се не може ограничити само на клир јер би се тиме оковала слобода Духа која је даровала различите службе према различитој типологији људи у Цркви. И једно и друго негира Цркву у потпуности. Буџет је дакле дело народа а хиротонија дело Бога. У чему се онда „православна инквизиција размеће“? Јер, потребан је и новац и служба али тако да и једно и друго изграђује друштво на општу корист, да већ сада се историја увери у награду и утеху будућег века. Уосталом, ако ћемо социолошком терминологијом, новац се може користити исто тако хумано као што су то радиле хришћанске заједнице првих векова.

Наравно, постоји немала опасност да народ себе пласира као благодатне носиоце без свештенства, и као самобогослове који ће и на богослужењима клиру бестидно да добацују шта и како треба да раде или како треба да се владају ван храмова. То би онда била индивидуализација благодати од стране народа. Неки хришћани су толико фанатични да би већу услугу Цркви и свету учинили да су остали атеисти. Штавише, нема већег атеизма од хришћанског екстремизма.

Међупростор би сачињавале групације људи које су на добром путу али непожељне јер руше једноумље, а друге су индиферентне или млитаве за већа усавршавања.

Такође, требало би скренути пажњу на свештенике који се држе крутих начела више неголи служења (са) људима. Некада не виде лице другога колико истичу преграду од самих правила гледајући тако лице типика а не човека прекопута њега. Јер, када људи стоје ван Цркве они се жале како нема грешнијег народа од њих, а када исти народ покаже интересовање за догмате они не знајући како да им дају добар одговор измишљају да се народ меша у ствари за које није компетентан и овлашћен епископом или Духом да испитује.

Није ми јасно, такође, која инстанца поставља одређене кадрове за вероучитеље и свештенике када пракса показује да “нас има разних”. По таквом критеријуму ко онда греши? Онај који поставља неразумног на неку позицију или онај ко не желећи да се пројави богодолично наставља да греши. Примећујем ту контрадикторност годинама: на високим позицијама Цркве, као и у државним врховима, се налазе људи сумњивог морала. Неки се истичу а неки остају прикривени. Ови други увек опстају колико год система се променило. Једни кривично одговарају а други који су их ту поставили себе ограђују од неког акта настављајући са утопијом самоправедности а изговором “изволе се Духу и нама”. Не негирам да Дух чисти такве током службе да би богодоличније принели жртву али ако то није по њиховој слободи, колико бивају очишћени ако самом богослужењу дају механичку работу. И зашто свако ко подигне пророчки прст да укаже на проблем одмах преко ноћи буде ударен санкционим бичем система. Изгледа да и даље пророци нису добродошли у постојбини својој и да не познају време у које су похођени јер траже да им полтрони чешу уши.

Свакако, свако ко се противи Цркви и саборима епископа треба да одговара за своје понашање. Али, не говорим о томе већ о немогућности да поједине личности (а не сви) прихвате одговорност (па тиме и зрелост) за своје промашаје уместо што себе прокламују као савршене и свете уз непојмљиву агентску безазленост којом би бестидно по другима да оперишу као да је нечија личност домен интриге а не сарадње, домен инспекције а не љубави, домен формалне етике а не пневматолошког сапрожимања. У том светлу, сваки члан Цркве (од епископа па до народа) треба да испитује себе какав је христолошки човек свакога дана и какав ће одговор дати пред Лицем Божијим јер није један Бог на земљи па да се може радити све шта се хоће а други Бог на небесима па да се човек плаши тек у Последњи Дан. То је оно Христово када изобличава лењог слугу који је тешио своје зло речима: “…неће мој господар још дуго доћи…” мислећи да је пуноћа есхатона далеко од садашњости па да може наставити са идолатријом грехољубља.

Карантин

Са обзиром у каквој држави живимо, и да нам било какав прогрес постаје енигматичан појам а некултура и критизерство начин постојања, није никакво чудо колико смо постали искључиви по менталитету за било какав конструктиван дијалог. Зато нам је и здравље угрожено. Или још горе, здравље проповедају болесни људи својим наметањем у оним ставовима које они именују истинама а заправо онтолошким фарсама које се углавном базирају на личним интересима. Некада ни тиме, него само злурадошћу, што је пакао над пакловима.

Ту су, већ деценијама, али и вековима, проблеми: политике, ратовања, хулигана, хомосексуализма, сиромаштва, црне хронике, верског фанатизма, итд. Не осећа се помак, иако каткад демагошки аргументи у медијима добијају “сајнс фикшн” контуре и запремине за лаковерне масе.

Уношењем у сваки сегмент пале историје човек почиње да се растрзава и да губи енергију већ са првим отварањем очију из сна. Свака нова вест потреса човека до најдубљих и најслојевитијих егзистенцијалних темеља, и тера га на (бе)смислену упитаност у најбољем случају, иако штошта није у његовој власти да бира, одлучује и мења – осим себе самог. Тако долазимо до следећег:

Карантин. Он је потребан када сви ударци прођу. Да човек пронађе опет изгубљеног себе. Свој ипостасни и Духоносни талант. Свој мир. Свог Бога. Литургију у којој ће се “рестартовати” парадоксално за нова распећа своје егзистенције. Док све не престане. И док више лекару не буде био потребан лекар.

пс. Видимо се у Есхатону!

Једно писмо свештенику и лаику

Сваку Свету Тајну, типик и поредак у Цркви треба испоштовати ради свог личног (али и општег) добра које се огледа у пресазданости Духом Божанственим на темељима узајамне богослужбености. Међутим, у зависности од различитих личносних талената и могућности, не може се примењивати исто правило на све. Такође, апсолутно је деградирајуће по биће Цркве самим Тајнама придавати јуридички контекст. Уместо да човек кроз благодат уђе у одмор Господњи, он по ригорозности појединаца (клира или народа) треба још да осећа грижу савести или непријатност што постаје причасник светиња Божијих као да разбојничко дело чини. То је погрешно како са становишта догмата и канона, тако и са становишта пастирске педагогије. Наравно, то не значи да човек треба да изгуби сензоре самокритичне савести већ да богоруководиоци треба да “разликују духове” и да због очувања поретка не жртвују нечији искорак ка Христу. Народ је већ и овако сасвим довољно оптерећен својим тегобама, тако да би сваки накнадни јарам на њих стропоштао и оно мало постојане вере у њима. Ако се пак неко случајно (а не злонамерно) није исповедио, постио, или нешто слично, не треба према њој или њему имати захтевно категоричан став (бескомпромисан однос). Сам сам се много пута налазио у таквим ситуацијама да сам своје страховите проблеме доживљавао као пост, своју молитву као исповест, али понављам да од тога никада нисам правио јеретичко правило на уштрб Цркве. Народ треба да зна да постоје ситуације када духовник нема времена за своје чедо, због количине својих обавеза или прекомерног броја исповедајућих, тако да не морају да их гањају за сваку ситницу или да стварају култ од духовника. Такође, треба се осврнути на почетак првих Евхаристијских заједница, или запазити да је једно Маријино клечање крај ногу Исусових, или покајаног разбојника, више вредело у очима Божијим од Мартине ажурности или Петровог исповедања вере. То ће можда разбити једностран темпо свештеника који креирају атмосферу Цркве према свом уместо према Христовом Лику. Није коректно да свештеници очекују од народа да испоштују она правила којих се сами не држе а одвраћају народ од Путира који је једина права мера спасења за човека. Није коректно ни да народ иште од клира више него што им је потребно и дозвољено јер тако долати до подривања Цркве а све наводно у име Бога Живога са неким бестидним тоналитетом. Јер је Христос за свакога од нас постао и чиста исповест, и пост, и молитва, све у свему, и опет по деловању Светога Духа који непостојане чисти а постојане утврђује а не по неком псеудо-моралном критеријуму чији образац почива у лажној недостојности. Када је неко болестан, не помаже му недостојност за лек. А ми смо толико избушени и израњавани да нам је Евхаристијски Христос једина шанса. Зато бих замолио свештенике да не ускраћују ту спасоносну богосвест и богосједињење људима јер ће се тако изгубити смисао егзистенцијализма вере  а народ бих замолио да не престане побуђивати ту свест у себи да би се удостојио већих дарова.