О панорами патолошких и самопрозваних боготражитеља

У ово време разноразних “боготражитеља” тешко је не изгубити компас осим ако је човек заиста утврђен Духом Истине. Ниједан секташ не креће од тога да је секташ и да је у криву. Већина креће од свог ума а ретко ко од Ума Божијег па тиме и Цркве. Мало ко полази од своје заблуде него механички жели умишљеном безгрешношћу да оперише по туђим животима жељан најбестидније интиме за своја оговарања. Изгледа да у православној Цркви постоји “струја”, боље рећи групација људи, која ужива да рефлектује своју мрачну страну параноидности на саму Цркву и њен Тајинствени живот по благодати. Отуда има толико препирача који, како рече апостол, не знају ни шта причају а мисле да по Духу Светом говоре. Ко зна, можда је и то хула на Духа Светога која се неће опростити, како рече Син Божији. Испада да је већи непријатељ “изнутра” од онога који је изван Цркве “споља”. Не подрива ли се тако јединство Цркве? Међутим, бојим се, као што Господ Својим речима није могао да сатвори чуда у неким градовима због њихове тврдоглавости, тако ни овде неће доћи до коренитог преображаја оних који тако бестидно роваре по светињи изговором очувања православне вере. Одакле почети? Ограничио бих се само на православном миљеу.

И ја сам имао искуство небројено пута са разним људима који од догмата вере очекују да чују оно што су пожелели да чују. Дакле, унапред су се припремили са својим ставом без жеље да чују мишљење (или макар сугестију) да није све “црно-бело”. Људи су мало спремни на парадоксалност оног “или-или”. Љубав не значи чешкање по ушима. Треба мало такве продрмати. Сад, ако такви то интерпретирају као атак на своју личност, или још горе, на идентитет Цркве – бојим се да је то њихов проблем. Па није свако мишљење атак на другог, но све зависи и како се износи неко мишљење макар оно било христоцентрично (нпр. агресивни наступ мало коме импонује). А то да се лична фрустрација приписује некој имагинарној угрожености Цркве, може доћи само од неке психозе чије порекло кроз неколико стотина сумњи треба прочешљати.

Давно  сам имао случај, сада већ “бившег” пријатеља који је имао неки проблем у односу ка мени. Он се декларисао одувек као хришћанин (намерно истичући свој “духовни стаж” како је већи од мог). Таква декларативност није обухватала учешће у Црквеној стварности него у неким националним, супер-моралним, идеолошким и чак патетично-витешким идеалима (са увек параноидним ставом да свет од нас а не од Бога зависи). Међутим, у чему је проблем? У томе што он није желео да настави своје усавршавање у вери, да нешто даље прочита, научи, пита, итд. него је све одговоре нашао у себи. Помало трагично. Зато, сваки пут када бисмо започели дијалог, макар и необавезан (нпр., о политици, поезији, музици, итд.) он би у свему тражио неку “подвалу”, неки “демонски принцип”, неку “заверу” против себе или Цркве. Дошло је до тога да је почео вређати а да је своје вређање приписивао вољи Божијој, и то чак позивајући се на Библијски контекст да “Тражим ласкавце да ми чешу уши“, не видећи разлику између дијалога и свађе, или разлику између догмата и канона, етике и онтологије, институционализма и пневматологије Цркве. А на крају, не видећи разлику између добра и зла. Милим да ме то највише тангира, када неко тако секташки прочита нека дела Отаца, Писмо, и на основу пар долазака на Литургију, почиње да “терорише” све око себе а да не види у томе свој проблем. Зато, да не гњавим више, треба таквима рећи истину ма колико болело обе стране. Али се исто тако бојим да то неће ништа променити јер се одређене речи чупају из контекста и на њима се базира читава идолатрија и клевета. Другим речима, тврдоглавост наставља своје и питање је колико ми требамо да будемо тврдоглави да се одупремо таквима а да то не угрози однос.

Онда се поставља питање: До које границе треба трпети такве “боготражитеље”? До оне докле желе да покажу покајање. Инсистирање да се однос одржи у име вере а да однос чемерно испашта јер љубави нема  – не води никуда. У том случају, боље је да свако оде на своју страну јер ће можда само тако доћи до спознаје свог промашаја, налик спознаји блудног сина у Јеванђељу, ако се једна страна више не намеће другој, уместо што би по цену здравља и лицемерног морала обамрло и безлично вукло се неко пало пријатељство као рањени леш.

Две лепте…

Једно је сигурно када је у питању Божанска благодат која тако црквенолошки бивствује, а то је да када она нађе «место» у човеку, у њему самом је топло и осећа пуноћу егзистенције, док када она није у њему, он осећа хладноћу и празнину. Сличну паралелу можемо да подвучемо метафором сунчеве светлости да бисмо изразили нестворене енергије – што је човек више на сунцу то му је топлије, а чим се забарикадира у својој соби постаје му хладно. Свакако су уочљиве инсинуације када говоримо и о естетици сунчеве светлости која и најдепресивнијим духовима изазива свечана расположења, јер се на тај начин сасвим сигурно могу упоредити осећања која изазива нестворена енергија баш као и када је напољу тмурно време а човек егзистира далеко од Бога. Зато нам је апостол оставио у наслеђе поуку «силе у слабости» јер и по најтмурнијем времену човек може носити сунце у себи. Наравно, и поред дословно реченог тмурног времена, ту је и алегорија о невољама кроз које пролази сваки појединац. Полазећи од себе, мој егоцентризам (са којим се рвем доживотно) се никада и још увек не слаже ни са једном невољом која ми се догађала. У томе нисам полазио од «неправде» као већина али Христос никада није ни рекао да треба да будемо наивни и да се слажемо са сваким трпљењем зла. Не би онда узалуд говорио: «Одуприте се ђаволу и он ће отићи!». Владика Атанасије би проширио ту мисао на други начин говорећи: Опраштање зла тамо где кајања нема подразумева повлађивање злу, поистовећивање са њим, његов продужетак, а не тријумф правде. Светост није тако неодговорна да повлађује злу. Али, без обзира на мучне и сујетне толеранције, када би њихово дејство прошло, осећао бих валовиту зрелост и смелост пред Богом и људима због отрпљених ствари. Ни данас се не слажем (ако треба) ни са свештенством и епископима ако видим да у нечему срљају, но то не бркам са мржњом према њима, нити према њиховој благодатној служби. Они су ти који занемарују народну благодат царског свештенства присвајајући службу себи а превиђајући да се њихов буџет храни од народних примања. Чак и да се то примењује на лоше потезе црквене политике, ако ми се одузима право гласа, јер већина увек претендује да узурпира себи «истину» коју поистовећује са доменом социо-економског интереса а не благодати у Христу, онда немам проблем ако знам да су моје «две лепте» дате за олтарску жртву.

О одсуству проливања пожртвоване крви да би се примио Дух Свети

У данашње време нама је тако пуно даровано. Не осврћемо се за нашим прецима и не познајемо вредност њихових жртава. Жалимо само себе и угледамо се на неке апстрактне моделе понашања и квази-културе. Никада се нисмо ставили у позиције других. Ругамо се вредностима које не познајемо, само зато што нам је тако окомформљена позиција да не морамо размишљати о најмањем виду пожртвовања. Све смо стекли у својим угодностима, а услед похлепе и њих смо почели држати за немаштину. Други су криви што нису више жртвовани за наше интересе. О Богу нико не размишља. Чак и Њега ограничавају на неколико светитеља и свештеника у историји. Некада су људи остављали најмилије навике и породице, жене и пријатеље, да би отишли у рат, да би отишли у монахе, да би просули крв за свет како би свет могао опстати. Данас тога нема. Данас је све проглашено за легенду иако нас од неких чињеница дели неколико деценија само. Туђа жртва се потцењује зато што не учествује сопствена, када би учествовала сопствена скрушио би се идеал охолог европљанина. Укотвљени у сигурне обрасце трендовског разглабања и безличног помодарства, не смемо даље да бацимо удицу да упецамо Бога и себе у преображеном виду, не смемо да идемо на дубину негоо се хвалимо плићаком и у њему остајемо, проглашавајући цинично за лудаке сваког оног ко би се отиснуо даље од наших страхова.

Ко је још данас спреман оставити све и поћи за Христом? Макар мислено, макар делатним битисањем вере? Ко је још данас спреман посведочити континуитет благодатног силаска на Цркву у свом искуству? Ко је још данас спреман принети покајање на жртву угодну Господу? Цео свет да се обруши један светац остаје жив у све векове јер је он примио залог не од људи већ од Бога. На тај залог треба гледати цео свој животни век шта год се десило јер од њега зависи коначна реч – Васкрсење. Још увек бринемо «шта ћемо јести, пити и у шта се обући»…а то није живљење већ преживљавање, живот на апаратима, вегетирање. Живот значи дисати Духом Светим, Духом вечности, Духом слободе. Не као да је то врлина по заслузи човечијој него јер је то насушна потреба која храни човека одозго, а глад не можемо третирати као врлину. Сваку глад за којом јуримо у некој жељи изазваће нову глад, али глад за Богом засићује све наше жеље. Зар ћемо се показати мањим од светитеља који су били само толико мудри да се определе за глад у Богу? Нема недостојности у глади, нема стида, нема греха, гладан сам јер сам болестан и јер умирем. Божија љубав је та која када нас нахрани Духом Светиње изазива у нама настројење да деламо позитивно не дајући нам мира у стварима које не пружају мира. Не потцењујмо прошло, ни садашње, него се стављајмо у позиције других како би научили не шта је то поистовећивање већ шта је то саосећање. «Милости хоћу, а не жртве!». Само је Христова Жртва реална, али то не значи да Он одриче жртвовање једног човека за другог, јер Сам каже да нема веће жртве од те. Ето како се феноменално укрштају црквена и световна димензија – тамо евхаристија а овде ближњи.

Омладина

Када дођу преломне године за омладину, на помолу између основне и средње школе, а да се тај прелом још неће завршити до даљњег, до проналаска зреле личности у себи, (некада ни студентски дани нису гаранација исте) свако од њих ће проћи делимично кроз неке психолошке а можда чак и демонолошке ситуације. Зато није никакво чудо ако неко дете после доста година веронауке осети противуречне помисли у себи против Бога или система или друштва. Бунт је одувек био последица јаких духова који су махом копали на погрешном темељу. Зато, као део духовног и психолошког узрастања, мислене противуречности између «онога шта желим» и «онога што не желим» нису никаква новина. О томе је апостол Павле писао у посланици Римљанима пре више од 2000. година као први философ, теолог али и психолог. Зашто би на пример неко дете које је годинама уживало у својој молитви одједном осетило «забрањено воће» да похули на Бога и све створено? Није наивно да се то дешава баш у том часу а не дешава се ни у једном другом када се не приступа молитви, иако и тај приступ може бити набијен богатим психологизмом. Ако то није психолошко рефлектовање у смислу проблема са ауторитетом, почев од родитељског старања преко школских критеријума до Бога, онда може бити (мада није нужно правило) да је то мислени подстицај од самог непријатеља, или од личне психолошке подвојености (дуплираност ума) – мада је веома тешко направити разлику између ова два. Поента излаза из таквог стања јесте у самом прихватању таквог стања као нешто што ће пратити свакога кроз цео живот, а што би требало да допринесе игнорисању «паралелне стварности» у нама самима ако се она већ сама не уклања. Иначе, задржавање на мисленим созерцањима и аналитичким дијалозима са сложеним садржајима, само ће продубити и закомпликовати стање личности. То се дешава и онима који долазе на Литургију ако не учествују у саборној молитви јер њихова расејаност некада и не зна да су на Литургији и не разликују Тело и Крв Христову. Постоји моменат када нас Дух Свети «чупа умом» из свега што смо умом стекли али тај моменат се не изједначава са овом расејаношћу. Смисао? Подвиг вере или борба за веру чији динамизам не допушта гашење личног и слободног стваралаштва, још мање туђег,  у Христу, за Христа и Христом.

О идолатријским фикцијама које паразитирају унутар Хришћанства

Чудно је колико се у народној свести, нарочито код Срба, мешају и преплићу магијско, сујеверно, паганско и хришћанско учење засновано махом на обичајима самоуверених а необразованих надреалиста. А ништа од свега тога нема заједничко са Христом и Црквом у оном догматском и философском погледу. Више је мита и легенди неголи истине и вере. Од свега тога, жалосна је чињеница реализма магије као присутног феномена мржње, али и пад оних хришћана који се више одају страховима од мађионичара неголи од Љубећег Господа. Демонизам је увек био присутан у прећутаном или индиректном смислу. О њему се није говорило без опрезности од стране свештенства, не јер су се плашили него јер су разликовали прелест од истине „испитујући духове“. Разумније је било освртати се на моралистичко учење о греховима неголи на тврду беседу о демонима, иако је истина (=благодат обожења) могла бити на сасвим трећој страни, као што Догматика учи. Чудесно је колико је народна свест волела маштати о ономе чега се највише плаши. Више од досаде неголи од задовољства. И још чуднији парадокс је колико се Бог више волео откривати безазленим и неписменим срцима неголи ученим хришћанима. Па опет, узимајући у обзир многе измишљотине, датираних од „култа предака“, нажалост и код неких Отаца Цркве, без заобилазних прича о вампирима, вукодлацима, вилама и маговима, а нарочито о демонолошким хипер-сугестијама, ипак би негде требало ставити границу. То је оно што Христос ради подвлачећи Својом Литургијом стварност од илузије. Дода ли се свему томе хипер-типикарење које форсирају поједини умови, како из клира тако и из народа, добијамо абнормалне онтолошке фарсе које прождиру Цркву унутар Ње Саме превиђајући оно суштинско тј. Оног Суштинског – Само Присуство Бога Тројице! – док оно периферно, нажалост, постаје једини критеријум верског постојања. Тако се од свега може направити култ, свих светотајинских символизама Цркве, чак и од Самог Бога…

Од индивидуалне до Црквене заједнице

Заиста би требали испитати ту народну свест, барем на нашим просторима а вероватно и шире, зашто толико „болује“ да се нађе окупљеном око једног централног догађаја као што су: идеја, уметност, наука, забава, игра, политика, ручак, музика, итд. Мислим да сваки предлог има свој корен у исконској потреби за припадањем заједници. То не открива само да је човек друштвено биће, то се већ одавно подразумева, него да има потребу да се оствари као нови народ Божији чији позив још увек не разуме у себи. Другим речима, народ не познаје веру Литургије нити размишља у димензијама Цркве. Човек интуитивно предосећа ту припадност али је не идентифукује као такву, него као нешто сасвим друго а што има сличност са историјским уместо са есхатолошким токовима. Зато стрмоглаво жури за оним што је пролазно уместо што је вечно и даје се целим бићем својим макар и безусловно. У томе и јесте јачина бола код промашаја, јер се човек до крајњег идеализма подаје ономе што нема онтолошку вредност.  И не пита за цену и последице…

Самомрачњаштво…

Замисли мрак. Густ и неосветљен. Замисли када би један Есхатолошки Суд био налик том мраку. Не мора да постоји бол, не мора да постоји демон, не мора да постоји нико у том мраку осим тебе самога. Како би страшан изгледао свет и космос када би само један човек битисао у њему. Има нечега застрашујућег у том немом мраку и гласној тишини. Чак и када би постојали кораци у том мраку, куда би они водили када се не би видело смисленог циља? Једно вечно тапкање у месту. И све раскоши широм света да се појаве у сунчаној светлости без иједног другог човека у космосу осим нас самих, био би прави пакао. Не разумемо трагедију самоће. Катастрофално би недостајао ближњи. И светлост и песма Литургије. То би била довољна казна сама по себи које би време кроз себе открило све већим протицањем. А ми смо толико поносни на своја хтења, да усред свих људи тражимо повлачење од онога што је најспасоносније – од самих људи. Ко није доживео ту трагедију, не може поимати тајну пакла, но оно што пакао није држи за пад, док онај ко јесте доживео њему је сигурност усред људи бити на сваком плану познајући страх и агонију која из недруштвеног егоизма долази. Дакле, не мора да постоји суд као суд уопште, нити нас ико ставља у овакву врсту позиције осим нас самих. Е то је оно што се не може разумети. Јер, сва наша повлачења од света метежа и напраситог народа, имају корен у овој сфери. А онај ко се наситио своје болести и мислених перипетија, зна колико је здраво међу људима бити јер однос захтева једну врсту љубави, одговорности и разговора, док самоћа распушта од свега тога уклањајући било коју врсту припреме за другог. Чак и када би људи били непогодног морала, то се не би могло поредити са демонском усамљеношћу широм тамног пространства. Чему неограничена слобода тог пространства без другог и без светла?

Хуманост

Мислим да Црква не би требала да тако очигледно врши притисак на верујућег човека са максимализмом врлина које Царство од њега очекује осим по самој слободној вољи онога ко дела. Односно, не Црква јер њу чини народ Божији но организационо-јерархијска структура која се показује ништа мање грешнијом од самих следбеника без обзира на парадокс благодати код таквих. Није нужно да је неко зао тиме што је слаб. Слаб је јер је смртан а не јер увек жели да буде слаб. Није лако својим снагама сведочити Царство пред лицем својих и туђих страсти. Са друге стране, и онај ко слаби и треба да слаби али не да би други нашли оправдање за своје лукаво саблажњивање, но да се онај ко се саблажњава не би ослонио на човека но на Бога. Онај ко се исцрпљује по цео дан многим пословима и обавезама које се од њега траже, једноставно осим дана Литургије нема када посветити се дубљим стварностима. Он ако не познаје логосе Јеванђеља то не значи да их не испуњава. Чешће је случај да онај ко познаје логосе делује супротно од онога како би требало, свесно и намерно. Зато је одувек присутан тај феномен код већине свештеника да злоупотребљавају свој положај или се показују много више неморалнијима од самих верујућих јер попут некадашњих јеврејских свештеника боље познају Закон односно деловање Христове благодати унутар Цркве и народа. Има, дакле, оних који су намерно жељни слабости. Срећом, нису сви исти. Не може се сав јарам упрегнути на једног човека. А помоћника никада нема чак и код највећих проповедника. Чак и врсни познаваоци Писма, стоје са стране и говоре: „Нека му Бог помогне!“. Хуманост је ишчезла са историјске сцене пред радикалном есхатологијом Царства. Намерно је затајено да је Бог постао Човек да би се приближио народу јер би то био аргумент да би се они на високим јерархијским положајима морали приближити своjoj пастви. Тако они који посредују код Бога сами бивају одмоћници човечанства. Највећи проповедници Царства без иједне речи јесу мученици земаљског живота који страдају за своје породице и дужности безпоговорно. Јер од муке сви беже – осим скромног и безазленог човека.

Обичаји и Црква

Докле год постоји једно здравоодносно међупрожимање између скупа разних обичаја и Цркве, неће бити онтолошко-егзистенцијалних проблема јер ће се пред светлосно-благодатним приматом и догматском провером Цркве сваки обичај показати какав јесте по суштини садржаја који поседује и нуди. Проблем настаје онога тренутка када се обичај претвори у циљ сам по себи изван Цркве или под маском декларативно-психолошке али не и саборно-еклисиолошке вере (чувена је фраза за људе да јесу побожни али не и црквени). Зато није чудно запазити присуство бројних обичаја сумњивог порекла а да се мало ко пита шта обичаји говоре и значе, него и тамо где има упитаности остаје неки непријатно-вербални шамар (као да је срам показивати мало интелектуалног адреналина) у стилу: “Ћути, тако су рекли, ваља се!”.

Суштину “обичајног права” можемо упоредити са игром “глувих телефона”. Једна локација (нација, град, варош, село) кроз одређену личност измишља или наставља да традиционално пласира неки обичај другој локацији (нација, град, варош, село) и личности (да не улазимо сада у мотиве због чега је неки обичај популаран: носталгија, патетика, морал, сентимент, сујеверје или можда и нешто позитивно-треће по безазлености). Друга локација и личност, немајући критички приступ шта неки обичај јесте по садржају и која је његова порука, инфантилно прихвата обичај, додаје нешто од свог ума и својих обичаја, па шири на трећу локацију (синдром глувих телефона). Попут “интернета” мрежа обичаја се шири. На крају долази до трења и ривалства између локација чији је обичај исправнији и верски меродавнији. А све се то дешава јер је улога Цркве сведена на периферну егзистенцију док су обичаји преузели канцерогену превагу над стварношћу Цркве. Отуда имамо  толико обоготворавања самих обичаја.

Дакле, не ради се нужно о искорењивању обичаја (има то своју топлину са најмилијима када је реч о заједничарењу, мада сам убеђења да народ ништа не би изгубио и када не би задржао такав обичајни континуитет под условом да очува своју Црквену припадност) већ се ради о преображењу обичаја благодатним утеловљењем у богочовечански организам Цркве. Докле год измиче Литургијско искуство као богодоличан етос (благодатни обичај) дотле ћемо и даље неговати паганске култове који паразитирају на рачун Цркве.

Није, примера ради, зло у томе ако неко устаје рано да секиром цепа бадње дрво, већ ако тог истог ранораниоца мрзи или вређа заинтересованост да доласком у Цркву крунише своје постојање сједињењем са Богом. Из такве перспективе, лако можемо уочити промашај вере тј. верујућих, јер се у том случају вера не одражава у свом архетипском носиоцу Христу, него остаје унутар себе да се креће у неком стилу сујеверне здравице “дугог живота и среће”. Нажалост, код љубитеља обичаја затичемо ревност за форму али не и за суштину као некада код фарисеја којима је свако слово закона било прече од смисла самог закона који је указивао на другог.

Исти контекст можемо применити и на друге видове празновања: чесница, полазник, коринђање, итд. У неким местима се обичаји толико пустили корење да се чак и пред отвореним гласом Јеванђеља не допушта богоедукација јер је прече предање које није црквено. Неки чувају бадњак и по 30. година јер им је деда тако рекао (?). Негде је обичај богата трпеза и мноштво званица али нимало односа са гостима. Негде је обичај пуштање стоке, негде препадање секиром воћки да би и даље рађале, итд. Колико тек паганских митова можемо наћи код људи који су обоготворавали и светитеље не улазећи у домен њиховог богослужења а чега смо сведоци и данас; као да је тобоже сама замисао светих била да укажу на себе а не на Бога. Исту релацију затичемо и на феномену крсних слава. Српски народ је до примања православне вере у 9. веку заснивао своју веру на паганским и многобожачким митовима. Пошто се тај утицај паганизма на Црквено тло одржао и за време Св. Саве, он почиње да уводи прослављање светитеља у Христу као опозицију другим идолима који су у то време постојали. Такође, постоји податак да и за време Турског ропства, Срби нису увек имали слободу вероисповести, па се уместо одласку у Цркву на Литургију прибегавало “кућном богослужењу” у напору да се одржи континуитет Литургијског сабрања, где би домаћин куће на неки начин иконизовао свештеника а колач и вино замену за Евхаристију. Такође, узимам у обзир и то да друге православне земље немају крсну славу (Бугари, Румуни, Грци, Руси…). Пуно је Срба који се диче својом побожношћу у “крсно-славском” уместо у Литургијском смислу и нажалост још увек у многим деловима Србије постоји паганско наслеђе које се рефлектује на живот Цркве као непроменљиво “предање” сумњивог порекла.

Изван Цркве, дакле, имамо призор да сваки обичај умножава себе кроз калемљење на неки стари или нови обичај уместо да се сам накалеми на Божије постојање. Зато је и Христос знао корити: “Јер остависте заповести Божје, а држите обичаје људске, прање жбанова и чаша; и друга многа таква чините. И рече им: Добро укидате заповест Божју да свој обичај сачувате.”

Jazz…или о јутру… part two

 

И онда се наставља попут плеса на врховима прстију у јутру окупаном маглом одбачених недоумица и мирисом неизневереног осмишљавања. Попут ритма трчања у ноћи. Попут музике коју живот свира.

Углачан паркет и бели зидови. Зидови који немају краја… Расту. Сваког трена расту све више… високо… највише.

Дрвена столица и Жена, опијена колико је трезна, седи на њој и помно слуша. Помно се препушта такту. Помно се препушта повратку.

А кад се заврши почетак је увек иза нас. Иза сваког угла вребају нас контуре наше прошлости. Смењивање лепог и заборавног, далеко од свега о чему смо икада размишљали. Препуно осећајности, онога што мислимо да је perfect.

И док покушавамо да не загазимо превише, бранећи се урањамо још дубље у изазов коју стварност доноси. И мислимо о следећем кораку, а то је управо следећи корак.

И док тонемо у несвакидашње мишљање пишући о ономе што нас оставља без речи, посебно наглашеном у фусноти. Док с колебањем упознајемо наш притајени нагон, скривен од срца и од ума, попут јавне тајне о којој још нико није почео да прича. Док се препуштамо тек придошлом јутру уснули заувек у поетичној белини – почиње плес који ћемо, само овај пут, плесати сами, уљубљени у (са)гледање океана пуноће бивствовања обасјаног красотом Лица Божијег.

И Она, седећи на дрвеној столици, сасвим обичној и прилично расклиманој од времена које ових дана пролази прилично убрзано, игра на рубу прошлости и будућности уз тактове скоро откривене плоче, бачене, вероватно случајно, на таван, у прашину игара крајње безазлених, игара које чисте и светле све оно против своје воље урађено.

Пуцкетање плоче као ситна киша о прозоре. Као успомене које се сливају кроз наше срце, и лупају на наша врата тихо, најтише, да нас не би препале док се будимо из притајености.

Тишина која наговештава догађање, можда, умишљено, можда, стварно. Али опет довољно топло да промени Њен унутрашњи додир и да траје довољно дуго да се осети присутна у сопственом животу. Да се (о)сети саделатно у аутентичној стварности Христовог светлоименовања.

И плес почиње… Једини плес који ће вечерас плесати сама са собом и, можда, са њим у себи.

            И пружа му руке док се плоча окреће и тактирање води у иступљење. Док ритам јој осмишљава покрет и тело јој се ломи у правцу ветра. Ветра који подсећа на њега, у пожару за њим и љубави за њега.

Руке подигнуте. Круже изнад главе – с лева на десно, с десна у лево. И онда покушај да се достигне плаветнило, модро и искрено као дечије очи, као загрљај под водом, у дубини, кад се бивање претвара у бајку. Као пољубац за буђење који, оствљајући без даха, чини да се, без страха и наметнутих немира, бациш у недокучиве дубине богојављања којим увекисто Јесмо.

И кад се истегне и прсти кад затрну од висине коју досежу и колена клецну од задовољства, следи спонтан пад на углачан паркет и смерање свецелог бића у правцу врата, у правцу наговештаја онога што сигурно долази.

И онда скок. Као звер која прождире. Скок изнад вретикале. Изван бесконачног. Хистерија која смера нечему. Издисај. Удисај. Без правила, норми понашања које не постоје. Скок…Трчање. Без краја. Тежак дах и светла. Време се мења у секундама. Време. Постоји ли то?!

Очекивање. Ослушкивање. Промене. Мажење. Миловање… У мислима, у сновима за њега… А он… Стиже. Осећа се у трењу… На углачаном паркету као његова кожа. На зидовима који расту све више, као љубав за њега… Ту, док окончава једини плес који мора да плеше сама са собом и, можда, са њим у себи.