Док објаснимо другима своје добре намере које усред неких других околности нису успеле и довеле до циља врлине, а људи нас у томе немилосрдно оптуже да смо хтели нешто видно ниског морала, прође сва жеља за врлином и енергија за добром. Док докажемо своју праведност, три суда прођемо пре тога непотребно. Боље се не замарати објашњењем. Зато су ми људи велики феномен за (не)схватање будући да се сами држе бесмисла као главног водича. Тако, једни сами нагињући ка ономе што је ниско, крију своја хтења нападајући онога ко на њих смера, док онога ко на њих не смера нападају као да је то већ логика која се подразумева јер мере друге према себи па им је непојмљиво да некоме до нижег интереса није стало. То је већ клевета јер неко нема вере да други може бити бољи од њега самога па га сврстава у свој кош са својим или туђим недостацима. То је оно неверовање због којег ни Исус није могао учинити чудеса у једном граду. И веома је интересантна та его – антрополошка димензија, јер свуда постоје, у свакој институцији, интриге, зависти, роптања, и нерад. Чак и у Цркви, али не њој самој по себи него у (при)црквеним организационим структурама, тако да се тиме не треба саблажњивати, нити стидети, нарочито је то нешто о чему не треба ћутати. Није ни чудо, јер свуда где је људско мимо Божанског, тако нешто је сасвим природно за предвидети. Само свештенство се у својим гресима ни по чему не разликује од било ког просечног човека у свету. То што они имају власт опраштати грехе Духом Светим, то не значи да је тај Дух у њиховој својини, њихов лични изум, или да су они сами себи способни Њиме праштати грехе.