Оваплоћење Христово је заиста непојмљива Тајна. Како неко ко је нестворен и бива Постојећи пре света, узима на Себе (неумањен) творевину постајући човек? Како неко ко не зависи од створеног постаје створен и намерно умањује Себе неумањен божанством? Како неко ко беше пре времена, простора и створених људи, одједном постаје човек по Својој вољи, односно по вољи Друге Личности која јесте Отац поред Духа Светога? Како стално превиђамо да је Сам Бог био искусан у свим оним социо-економским стварима које муче сваки дух тражећи у томе изговор за неимање вере? Како стално заборављамо да је Сам Бог био дете и бивао причасник свих смртних ствари којима је доделио (утиснуо)  бесмртни смисао Својим ступањем на сцену историје упутивши их на Себе?  Како стално игноришемо целокупну Његову икономију од самог доласка на свет у телесном руху?  Колико предуго треба промишљати о Христовом посредовању кроз и за овај свет? Јер, Његове ноге су газиле истом овом земљом кроз коју газимо ми гледајући космичка светила која је Он Сам створио и исто тако гледао и још увек гледа. Како ли се Он осећао усред тадашње вреве и метежа људског? Да ли Му је то била туђа земља? Да ли је био тужан Бог? Да ли се играо са другом децом? Да ли је уживао у томе што је толико тога, за наше добро, сакрио од нас? А ко ће испитати Његово рођење? Ко је толико бесмислен? Бог постаје човек не престајући бити Бог. Даље од тога нема, даље од тога је мистерија и сувишак. Остаје само немо созерцање практичне догамтике поштовањем свете тишине пред таквом загонетком. Вера даје слике Христових чињеница. Она их предочава духовном оку. И слепац има вид чим види мрак. Нама је дата светлост усред тог мрака која је Сам Христос. Његова историја је реална, једноставна и увек есхатолошка, и баш због своје призивајуће јединствености – изазов за постојање и остварење човека.