Све чега се човек дотакне постаје плен његове психологизације која махом нема везе са познањем истине (Бога). Али, чак и тамо где има Бога, Oн се преплиће са личним поимањем и спушта на свој ниво који опет одскаче од истине. Приближимо ли се за тренутак браку, Евхаристији, заснивању породице, и другим узвишеним одговорностима, увидећемо страшан страх изговарања и лажне неприпремљености за такве чинове. Учешће у тим благословима је оно што нас мења, никада за то нећемо бити спремни, нити ће нас то чак и  учешћем кад за то дође време променити самим актом. Ето парадокса, људи се стално снебивају, уздржавају, одуговлаче неке крупне моменте у свом животу, преувеличавајући оно што одгађају, а када дођу до финалног чина, осете празнину јер то није донело пуноћу коју су очекивали а која је можда постојала само у машти или у жељи тог пролазног трена.