Сваки човек има неку чудну особину да приговара некоме док не види да овај почиње задобијати неко „масовно“ поштовање од људи у које се он сам не убраја. Од тог тренутка, онај који приговара почиње да мења причу и дистинкцију те се и сам уподобљује онима који хвале, што због личног стида, што због страха од људи. Тајна тог осета лежи у тајни познавања. Људи некако макар и прикривено воле када виде колико ми пуно познајемо друге и колико други пуно познају нас. Не желе да се осећају деградираним чак и када сами немају дела љубавне дијалогизације. Тако се ни светима (хришћанима) нема шта приговорити јер се њихов односни идентитет темељи на познанству са Богом: Бог њих познаје и признаје а они познају и признају Бога. Све против тога је атак на себе. Тамо имамо славу људску а овде славу Божију. Нападати тај однос јесте спуштати себе на циничан ниво демагошке утопије у другим познањима чија истина пада далеко од Истинитог.