Имамо право само на случајну али не и на намерну погрешивост. Такви су људски судови. Међутим, то нису и Божански судови. Бог допушта и намерну погрешивост не јер поштује наш грех него јер поштује нашу слободну вољу. Људски судови су чак такви да не допуштају ни случајну погрешивост, или је као такву поистовећују са намерном погрешивошћу. Ако на пример урадиш нешто нехотично казнени систем одмах тражи одштету или нумерише човека као преступника закона. Ту се тачно уочава разлика између створене етике и нестворене благодати, односно, између људских прописа и Божије Љубави. Наша слобода је увек и усред греха неокрњена јер увек може себе преобразити покајањем. То је најјачи аргумент који показује слободу да има божанско порекло и да класична етика не може допрети до човека онако као што може Господ.