Размишљања…

• Немам проблема са сукобима, у њима не видим трагедију. Трагедија је за мене када се од сукоба не могу видети узвишеније ствари које на њих сукобима упућују.
• Више нагађамо него што погађамо.
• Литургија не значи Летаргија.
• Требало би мало дубље созерцавати значење смисла у томе како је једна апостолова сенка могла дати исцељујуће озарење онима који су је чекали да би их окрзнула проласком. Сенка коју ми чекамо на свакој Литургији да нас озари је благодат Светога Духа у име Оца и Сина.
•  Док се један пророк крио од Бога зато што је сагрешио, други је на сваки позив одговарао: «Ево ме, Господе!»
• Твоја дестинација није тамо где је смештен један локалитет, но једна личност са којом си решио провести свој егзистенцијалан идентитет у онтолошком Христу.
• Нема бољег парадокса неголи да те негативна и одрицајућа енергија натера да поступаш позитивно и потврдно.
• Тешко осетљивим духовима, имаће више дарова Божијих неголи остали, или ће их можда осетљивије доживљавати у њиховом интезитету, али ће због тога имати много већу агонију неголи они који немају исте дарове или их барем као такве не осећају.
•  Ствари не морају нужно пропадати јер организација није добра или јер нема духовног поретка, једноставно могу постајати раслабљене утицајем смртности.
•  Током одрастања у Христу једни дарови нестају или бивају замењени другим даровима, али најређе бивају надограђени «благодат на благодат».
•   Свака трагедија која нам се догађа може бити опомена, демонизам, Промисао, наша погрешка, смирење, или резултат дубљег смисла који има ефекат у ближој или даљој будућности као логос који нам покушава рећи колико једном ситуацијом требамо бити задовољни јер би у другом случају били више но незадовољни. Но, никако сујеверје или гнев Божији.
•    Када нас савладају са свих страна, остаје смирење и пост, односно угаснуће свих наших хтења насупрот вољи Божијој. Тек када изгубимо мир Божији, ми спознајемо да нам он никада није припадао по властитим снагама.
•  Ако имамо вере ниједан човек нас не може уплашити.
• Ако не пожелимо нешто више од уобичајеног живота свакодневнице, нећемо наследити Царства Небескога. Не јер се Царство може својатати од стране хришћана, или да се само не би дало, него јер се оно само не налази у стварима које не припадају Царству небеском.
• Тешко је бити човек јер се не може савладати онај мрачан део себе без подвига добре половине у себи и Христа, а још мање омрзнути најдражи пријатељ због његове мрачне стране која њега и нас заједно са њим ломи.
• Живот је довољно дугачак за примање радосне вести у себе јер њена објава може трајати мање од неколико сати али пребивати целу вечност ако се искрено поверује у њено Јеванђеље.
• Боље је и животније изразити смисао неголи речима  сувопарно објашњавати пут до смисла а остати без њега.  Ту је разлика између пророка и научника.
• На једном дрву има много грана. Ту се све птице држе једна поред друге. Не кажу једна другој ни у време олује, ни у време жеге: „Пређи на друго место јер има још слободних грана!“, но све остају једна поред друге захваљујући љубави. Тако је и са овим светом, само што заборављају на љубав.
• Ако немаш мира са ближњим у Цркви пред Богом, нећеш га имати нигде ван са собом и са другима.
• Није довољно читати Библију, светоотачка дела и светску књижевност ако се у духовној литератури не умеш динамички кретати повезујући један откривени логос са сакривеним другим, а у светској ако је не умеш повезати на стваралачки начин са духовном литературом.
• Једно је прихватити здраву сугестију онога ко са кротошћу покушава нечиме поучити, а сасвим је нешто друго критиковати на безобразан и немилосрдан начин као да други нема право на погрешку.
• Тама и шкргут зуба су налик магли и зими. Магла је невиђење другог а зима губитак топле благодати. Због та два чинилаца се превиђа цело Царство небеско баш као што се због магле и зиме не види цео један град. Када се по кошави и магли хода дуго, недостаје светлост и саговорник. А без светлости и саговорника – а што има свој искон у Литургији и нардоу Божијем -  губи се сам смисао путање ходања.
• Бог се не може поседовати само за себе, баш као што ни сам Бог не постоји Сам за Себе. Тројица унутар Бога постоје Један за Другог, па тако и човек постоји за другог у човеку и за Другог у Богу.
• Канони се не могу затворити у један непроменљиви систем увекважећих правила, у једну круту типологију норми, већ се надахнути увекистим догматима могу изнова изражавати на неизрециво бројне начине изван радикалних генерализација. Никада није исто време, и никада није увек исти човек. Свет се окреће. Јер га Есхатон ка Себи покреће.
• Канони јесу отелотворена реалност вере који прилагођавају свој исконски садржај у свакој епохи другим слајдовима речи. Сам канон није откровење али сведочи за откровење.
• Предање Цркве јесте предавање Христа омилитички од стране човека и пожртвовано од стране Бога за све народе.
• Да би човек савладао своје негативне афинитете нема другог начина неголи да одузме себи право суда. Од помисли почиње свака подвојеност и одмеравање. А одатле се развија свака ланчана страст која има везе са сујетом, бесом и егоизмом. Ништа није тако вредно као мир. Но, и достигнуто стање неосуђивања не значи крај приче јер се тиме може превидети еклисиолошка димензија или динамика личног стваралаштва на том есхатолошком путу.
• Истина не трпи генерализације јер се свему може приступити на два начина. Истина је једна али човек у себи није један јер је слободан да изабере једну од више могућности. Истина не зависи од тих могућности али људски пут зависи јер тражи начин како до тог циља да дође. Ту се разилазе и укрштају без поистовећивања историја и вечност.
• Зидови немају уши док зидари не отворе очи. Нико не може да оговара речима док очима не идентификује онога ко збори. На крају се сви претворе у уши, и они који слушају и они који клевећу. Толико мало остане од човека да се он на крају сведе само на једно уво.
• Када се указује на проблем тада се не пребацује. Боље је бити у сукобу мишљења без умањивања љубави према дотичном, неголи додворавати се сваком мишљењу против своје воље а умањивати исту љубав.
• У нама је више страхова но реалног страдања или неправде на коју се толико учестало позивамо као да смо сву власт над собом пред овим светом изгубили.
• Нису сви падови намерни, има и оних који долазе од одбрамбеног механизма што не можемо ништа променити, а камоли некоме пренети најузвишеније догмате о Цркви и Богу.
• Неко је слаб по природи, неко је слаб по демонском искушењу, неко је слаб по менталном стадијуму болести, а неко је намерно слаб по охолој порочности. Није увек исти суд за сваку слабост, као ни лек.
• Готово је фантастично понижавајуће како све оно што смо градили за спасење оних који изван Цркве живе, сруше управо они лакоумници који унутар Цркве бораве.
• Живот се махом води везаношћу за неку ствар, посао или личност који неминовно пропада јер из себе не може произвести силе бесмртности али вечни живот се води искључиво везаношћу за Бога који ће све што дише васкрснути у време свог Промисла јер само из Себе може обезбедити непролазност. Управо оно што цео свет покушава на промашен начин да мимо Бога оствари наклоношћу према „чему“ или „коме“.
• Можемо крити своје недостатке од целог света али доживљај како се у томе осећамо не можемо. Чак и када би цео свет ослепео пред нашом тајном, ми би боловали од тога зато што је само ми знамо. Али, свет није слеп, и ма колико био поводљив ипак се не да преварити у проценама карактера. Оно у чему је слеп је што не види своје недостатке но само девијације других у чему је готово непогрешив.
• Док се не унизим, естетика других не може доћи до изражаја. Сви су ружни док се ја не заљубим у свачију универзалност.
• И најелитнија места могу имати само јефтини духовни темперамент обичног кокошињца где сваки мушкарац покушава бити петао усред многих кокоши.
• И рибице су мирне док  не дође мало хране међу њих. Исто тако и људи продају финоћу док се не појаве личне жеље. У жељама нема ничега лошег, све зависи од садржаја.
• Када би све наше жеље биле регуларне, не бисмо се ми толико свађали једни са другима након њиховог, ма и узајамног, задовољења.
• Ко брзо сахрањује своју прошлост, тај друге никад није волео. Немогуће је оставити неког човека без љубави одједном а да се тај разлог није гомилао годинама. Немогуће је након сахране одмах ставити осмех и шминку на лице а да то није одавно и много пута у себи било присутно пре него што се обистинило промишљено дело.
• Много су више лицемернији они који одржавају интимне везе са људима које оговарају но они који немају никога у својој близини а да би их сматрали макар непријатељима.
• Колико год напредовали технолошки и економски, сви сурогат односи никада неће бити надомешћени нечим вештачким док се не пројави истинска љубав према Богу и људима која једино чини динамичним и живим човека под небом. Сваки футуризам ће се без љубави показати апстрактно силиконским и досадним.
• Што се више ослањамо на људе, све се више разочаравамо. То је зато што се ослањамо на оно што је створено, смртно и симптоматично, уместо на нестворено, бесмртно и савршено. На Бога.
• Исфрустрирани страховима да нећемо бити довољно квалитетни за друге, почињемо, полазећи од тих страхова, да повређујемо и себе и друге ( нпр. гурајући један одговарајући контекст у неодговарајући други што раде углавном они који доживљавају све као атак на себе; ако један хоће свој успех други мисли да ће тај успех бити без поделе са њим или против њиховог односа; ћутња једног је аутоматски параноја за другог који сумња у своје могућности, таленте, и ближњег; итд.).
• Јачину греха боље осећају одрасли неголи деца јер деца могу и споменути грех а да не осете његову тежину.
• Међу људима постоји један необичан феномен неке «недефинисане тишине». Она није нужно зла, па чак ни нелагодна, али су то махом атмосфере у чијој немости се јасно може чути: «Ја гледам тебе и ти гледаш мене, и у том гледању Нешто очекујемо један од другога пазећи да се у тој тишини узајамно не повредимо…»
• Љубав је када тражиш срећу, разум и здравље другога без своје зависти, немира и користи. Нарочито, без поседовања самог другог.
• Ако не живиш мудроносно, односно Самим Логосом Божијим, Христом Који је Премудрост Очева, онда је све што се стараш да постигнеш у својој малој и смртној историји нужно «сујетно доказивање» у свим подухватима. Его не може сам себе потврдити.
• Људи те цене не какав ти заиста јеси него на основу онога колико си им помогао у животу. Када то не би био «мач са две оштрице» имао би право такав аргумент.
• Идентификуј своје проблеме и наћићеш излаз из сваког шкрипца. Проблем многих је у томе што и не знају, или неће да освесте у себи, који је њихов проблем.
• Неко је једном рекао: „ Чак и да живимо најсрећнијим животом сваког дана постали бисмо дрски према срећи.“
• Поредак јесте потребан али није увек нужан. Рецимо, постоје „задојени слепим моралом“ људи, чак и унутар свештеничких зидина, који заговарају „правило“ испред љубави према ближњем. То „правило“ може бити неки посао или типик, а да му та улога тренутно не пристаје и не одговара услед неких других и интервентнијих околности. Некада се протокол мора заобићи ако је циљ неопходан. Ни један пацијент се не може спасити ако треба, без обзира на свој хитан случај, да стане у ред са другим и лакшим болесницима, само зато да би се задовољила формална процедура „закона“ и назови „правда“ према другим људима.
• Када прође искушење које је једном поремећено у бићу изазвала једна непристојна понуда смеле жеље, ако човек није поклекао и склопио уговор са њеним хтењем, он почиње да цвета унутар себе самога, услед познања колико пуно може једна молитва учинити само ако то човек хоће и – ако ВЕРУЈЕ. Парадоксално, ни Сам Бог не може бити свемогућан ако човек не жели да се тој моћи смирено приклони. «Господе, ниси ми дужан помоћи, али ако Ти хоћеш знам да можеш учинити и више него што ја тражим и очекујем!»
• Сви међуљудски односи су се претворили у некакав страх од казне и бежања од саможртвовања. Свако ко ради другачије од тога није врлински него или глуп или луд човек. Кукавно неко стање. Српски народ је имао обичај да каже да нико не жели да буде „жртвено јагње“ (контекст вероватно преузет из старозаветне терминологије када су јевреји имали обичај да на једно јагње баце проклетство свих народних сагрешења и да га гурну у пустињу). Тако ни овде нико неће да буде јарац, јагње, односно Сам Христос за Христа.
• Само отворени људи се не боје да говоре о својим слабостима. А други повучени слаби људи, иако им прија што их неко тако смирује и теши својим отварањем, не желе да се отворе јер би тако онда морали да пројаве и своје слабости и да исте савладају. Зато затворени слабују а отворени радују. Све зависи какав неко има став јер лицемерје може бити и када са поносом обзнањујеш своје слабости и када их са горчином трпиш у себи.
• Људи ни сами не верују у квалитет своје проповеди другима да им је тако добро као што би желели да осете у својим аутосугестивним речима, но само не желе да буду сами у свом проблему па траже друштво да се у њиховој једнакој њима несрећи теше. Тако утеха није у ономе чиме се хвале, него у увлачењу других у своје стање.
• Не постоји теолошки максимализам јер и поред свих благодатних врлина проблем смрти још није решен – до Есхатона и општег Васкрсења. Зато и највећи умови могу и даље страдати у историји на биопсихолошки начин, и заиста напетост у таквих остаје мимо богословске повезаности са Христом. Оголиш ли једно црквено сабрање без Тројице, остаће маса савршено слабих бића која траже избављење од свог проблема а не оних који траже Христа без обзира што њихов проблем остаје. Благодат је свима дата али она сада не исцељује менталне болести, не лишава од коначног поседовања страсти и демонизма,  и не даје устајање из мртвих. Знам пуно теолога који се до невероватноће добро разумеју у каноне и догмате и богослужбени типик, али да личносно итекако имају некакав психолошки проблем личности који још више може довести у питање њихову искрену љубав и морал, те на крају крајева и то колико заиста познају догмате, каноне и типике.
• Појединац није ту ради себе него ради другог. Штета што ни сами парови не излазе из свог егоизма према другима, јер су баш зато једно другом дати на дар љубави, него се уместо тога сами парови затварају у калуп егоизма тако као да више не постоји једно тело већ један егоизам баш као код усамљеног појединца.
• Уђи у друге и спознаћеш да се у њима налазе истоветни трикови и прибежишта истим решењима као код тебе.
• Хришћанство се не може пласирати као неко наметнуто инстант решење споља кроз различите пропагандне манифестације јер се њена Тајна открива у слободи, те баш зато у најинтимнијој атмосфери личности и њеног опредељења.
• Ми имамо толико слободе да можемо бити чак повређени од другог или да по својој вољи погубимо и своје душе.
• Тиме што један Пастир оставља све своје овце на броју и креће за оном која је изгубљена, то значи да Сам Христос повраћа слободу у биће које је без слободе остало.
• Људи више климају главом него што заиста разумеју оно што им говоримо, и то чине, парадоксално, да нас не би увредили. Укажеш ли на расејаност, ни то се неће разумети.
• Када бих знао Све, не бих никога осудио. Пошто не знам Све него се обазирем на појединачне случајеве, судим према тренутку одређену личност или догађај. Све, то је Есхатолошка Вечност.
• Када бих могао Све не бих нигде журио. Пошто не могу све, обазирем се на конкретне ствари које ме тренутно заокупљају да их у једном одређеном року испуним. Све, то је Есхатолошка Сила.
• Људи са највећим осећањем истине имају највећи осећај притиска. Да би ублажили у себи ту тензију они морају да приону на љубав и праштање. А кад знају грех својих сродника а не приговарају онда се њихова љубав разапиње па боли. Јер, њихова слобода чека на слободно покајање оних који греше а да не желе туђе покајање својим утицајем слободе на њихову.
• Код других нам не смета нешто што поседује у себи реалност неког недостатка, или чак потенцијал греха, колико наша лична страст ка нечему или некоме да се не пројави код вољене особе за коју смо се сами везали а стрепимо од исте оне издаје којом сами дишемо против најпоштованијег бића.
• Пошао сам у страху од кривице а нашао Христа Који ми на њој не пребацује. Бог не пребацује, људи пребацују. Људи изазивају грижу савести својим безљубавним захтевима морала и дужности. Бог је једноставнији, Он само каже: „Хајде са Мном!“
• Људи се више баве строгим обавезама, али толико потенцирају законски приступ, да се на крају губи сваки осећај за однос и сусрет две личности. Постоје људи који 24 сата могу коминицирати са свима само на нивоу формалности али да никада не дају ни грам своје истинске личности онима којима се обраћају, но остају осетљиво затворени.
• У људи постоји једна чудна особина, која није ни добра ни зла, а то је да не могу директно питати неке најинтимније ствари код неког човека, осећајући нелагодност од своје савести или у страху од укора другог. Некада давно, тако и апостоли нису смели питати Христа ко је Он, имајући страшну радозналост према Његовом лику која им је, чак иако свагда доступна, увек остајала загонетна.
• Љубав према ближњему не подразумева сакривање личног идентитета иза туђег. Други нас не може сакрити од нас самих. Ми ћемо увек бити „откривени“ јер је свако од нас универзална личност. Тиме што једна личност не може да постоји без друге, то не значи да можемо маскирати сопство. И усред мноштва Бог види појединца какав је у каквоћи јер Га не занима квантитет већ квалитет. Зато су Оци имали обичај да говоре да ни живот поред светаца не може некога учинити бољим ако овај не жели да буде бољи. Отуда, ни ми не можемо да се кријемо иза брака, иза пријатеља, иза породице, иза идеологије, иза партије, иза било чега, чак и Бога, ако не желимо да будемо истински другачији и бољи.
• Неко други уради оно што си очекивао да ће бити урађено на првој страни. И да нема те димензије, живот би се могао назвати неправдом и ваникономијском. Бог не оставља своје стадо. Друго је то што су овце нестрпљиве пред пастирима које Бог није ни призвао.
• Бог не жели да нас повреди колико да постиди наше зло. Сваки наш стид је руководство ка спасењу. Без стида остаје јарам очајања и гордо непокајање. У стиду се крије разум, разумевање, и Разумевани.
• Људи толико пуно говоре да је чудо како не остану без језика. Али, када се мишићи вилица уморе, тада се јасно уочава колико се изгуби нит и у највећим садржајима. Чак и они који добро познају ствари усред свог познања се изгубе јер изван другог садржаја (који би представљао Христа) не могу да говоре. Све што није Христос, то је све оно о чему умеју да говоре и да се у томе крећу. Зато није чудо што се на крају сваке беседе може очекивати стрмоглаво падање и бесомучно раздвајање.
• Тек када некога истински заволиш постанеш тако напето свестан смрти која ти може угрозити тај однос. Ко некога не воли то не може да осећа јер нема кога да воли да би имао кога да изгуби. Све док не дође познање смрти, човек живи тако као да не поима свет и ближњег као дар но као злоинтерес. Тек када се земља под ногама мало пољуља, онда се може видети истинска релација између људи и ствари – колико смо за некога везани или нисмо.
• Све је лакше када се налазиш на некој великој позицији, али и лакше постајеш мета саме своје позиције од које се захтева много.
• Ко воли Бога поима Га као мед и злато у свом искуству а ко Га не воли поима Га као отров и гвожђе. Некоме је то искуство драгоцено а некоме јефтино – свако према својој мери и квалитету личности.
• Ако уђемо у суштину човека наћићемо костура који умире. Тог костура нико не примећује док не умре. Кад умре покаже се његова нагост која је дотад била прикривена кожом и звањем. И због тога што ће те исте кости васкрснути у њима нема ништа страшно. Акценат је овде на реакцији људи на личност која је умрла а била љубљена. Они идентификују костур не на основу суштине (састава тела) већ на основу односа са положеном личношћу у тај скелет. Они вапију за личношћу коју су волели а која је чинила привлачним и само тело кроз које се кретало.
• Док се нешто у Христу не возглави, не може а да се не растави. И опет, не аутоматски без слободе човечије, јер од те слободе зависи однос оних личности које се постављају унутар Христа између себе. Возглавити се у Христа насилно а немати љубави према другом бићу, наравно да ће донети смрт и растојање. Али ће и то бити због подвојености у себи између онога што је Божије и онога што је људско уместо да је било слободно возглављено синергијом.
• Људи поштују оно што не познају а да то што поштују не мора нужно да познаје њих, док оно што би требали да поштују а што нужно познаје њих (Бог) и поштује их, то не желе да познају.
• Ако Господ нема медијску славу да ли то нужно значи да Он нема славу уопште? Глупост. Његова слава није сујетна и није од створеног века. Тиме што се Бог не кревељи на билбордима или другима електронским рекламама, то само показује свету скромност која постоји у Најсилнијем. Сила не тражи демонстрацију јер је смирена.
• Људи брину туђу бригу да би одмогли а не да би помогли.
• Вежбање аскетизма гуши извештаченост врлине. Тиме што се не трудимо да будемо бољи ми се губимо у односима за које не полажемо ни грам подвига а сносимо тешке последице сопствене глуме за њихову радост.
• Ко не жали себе тај крчи пут ка Христу.
• Није сваки рад на ситно оно што чини срце крупним.
• Тамо где сами по себи нисмо јаки, јаки постајемо из дужне љубави према другима.
• Створење без Бога је урнебесна траги-комедија које плаче и смеје се истовремено.
• Једино Бог даје гаранције да неће никоме пребацивати како уређује свој простор и како осмишљава свој живот – оно на шта смо сви алергично осетљиви. Бог не коментарише – Он пушта човека да падне како би се сам кроз мудрост опаметио за нови осмишљај избегавајући претходни апсурд.
• Сувишна бескомпромисност и прејака самокритичност убијају личност крутошћу и тугом.
• Једино у здравом умору човек нема времена због тензије свог рада да се бави глупим мислима о свом праву и туђој ( а уствари својој) злоби. Рад скрушава човека водећи га ка царству умирења. Умирење не значи умирање већ пресаздавање и одвикавање од страсних смерница којима се руководи заблудели ум маштајући само о себи. Незапослени ум мора све да одмерава, цепидлачи, да застане, да очајава, да покаже зубе агресора, немајући мира нигде чиме се занима. Чак и теолошком уму треба физички рад, иначе почне да махнита на све стране не задржавајући истину и мир ни у чему.
• Не философира се од досаде него од болног немира за тражењем смисла и истине.
• Пребивање у фактима Јеванђеља је највиша радост коју човек може себи да пожели.
• Изван спасења у Христу све друго се чини крајње неозбиљним.
• Тешко је са свима. Али се не може без оних са којима нам је тешко. Довољно је помислити да некада таквих више неће бити па да се уплашимо својих нервоза према другима. Нема даље од овога да морамо трпети једни друге јер не можемо мрзети оне који нас иритирају. Јер мрзети значи да нечије постојање желимо да избришемо а то је чист демонизам. Можемо да се удаљимо од оних са којима болујемо неки неспоразум или сујету али не можемо да пожелимо њихово нестајање. Креативност тражи осаму али то не значи атак на друге већ за друге.
• Волети своју страст је тежња која допире из страха од забране а која храни саму жељу за страшћу. Чим је нешто забрањено тиме је привлачно и све што је доступно без забране престаје бити занимљиво.
• Довољно је затајити умом и срцем од свих страствених кретања одмарањем на сунцу и плавом небу уз звук птица и благи поветарац без опседања о дужностима и расходима. Тада је Господ Бог најближи човеку јер се Он креће у тишини.
• Неко има толико јаку сензибилност да му посредством маште и најмања секвенца живота може представљати прејак доживљај. Заиста, некоме су само помисли довољне да пробуде највиши степен екстазе без иједног спољашњег акта. Таквима је и додир довољан да доведе до блаженства на који су остали због устаљености живота фригидни. И опет, баш због тога што су толико осетљиви да лакше падну у свету у грех, још више су осетљивији да квалитетније доживе Божанске стварности услед истанчаности духа. Чудно, само помислиш и ето чуда!!! Толико се душа удубљује у садржај у који је поверовала а са тим и пожелела.
• Сваки грех човечији замире пред учињеном врлином за другог.
• Вртимо се у круг са сталним садржајима врлина или греха, било да је у питању јуридички а било онтолошки контекст.
• Глупо се осећамо тек када учинимо неки преступ или промашај. То осећање личне глупости неминовно производи мудрост, док глупи остају они који се ни тада не осећају глупим. Тамо стид а овде бестидност.
• Где се не види осећање разлога не види се ни проналазак разрешења.
• Уценама прибегавају они који не проналазе сврсисходнија решења за своје позиције на легалнији и смисленији начин него газе сваку хуманост под изговором човекољубља. У тој причи историјском сценом ходају и најуниформисанија лица које би својом службом требало да сведоче и моралне и теолошке истине.
• Са дијалозима се натежу махом они који не умеју да воде разговоре него се блокирају својом гордошћу одмеравајући чак и добре контексте као нерегуларне.
• Нема веће трауме од оне коју недореченост греха оставља засекавши срце слепим садржајем обнављајући се стално у себи самом.
• Опроштај може исцелити рану али оставља ожиљак.
• Нигде Христос није рекао да нечија доброта треба бити статична а самим тим и глупа. Нигде Бог није рекао да будемо мазохисти.
• Најискреније сузе се нижу у осами далеко од радозналих скептика. Оне показују право стање душе.
• Тешко да ће нас категоризације одвести до истине. Оне увек представљају удаљене дестинације.
• Ништа није стално. Једино је Бог одувек исти. Зато смештање у Његово окружење чини сигурну очуваност будући да је променљивост оно што ремети ток живота и гледишта на истину. Променљивост не долази од модернизације него од пропадљивости.
• Живот без осуђујућих коментара може наставити само онај ко велику љубав има, без обзира на ниво препреке пре тога.
• Због јединственог односа са Светом Тројицом ми можемо савладати и своје и историјске критеријуме који нас деле од мира и радости Царства Небеског.
• Казна греха је у његовом бесполодном обнављању садржаја у себи које изазива изнова разарајућа осећања и мисли а лажући домаћина о спокоју који он пружа ван Христа Који је Једини Одмор.
• Жалосно је што не умемо да водимо разговоре. Све је постало одмеравање и ружење. Други није биће дијалога него интересна сфера, а ако није скуп услуга онда зона иживљавања. Поштујем те онолико колико ти се ругам. Катастрофа.