Живимо у времену себичности где свако поштује само своју слободу. Слобода другог се не поштује јер нема љубави. Кратко и јасно. Трговачки односи су постали мера свега. Нема љубави и слободе без пожртвовања, љубав је постала разлог стида а пожртвованост права загонетка. Човек је човеку постао претња због умишљености да му други жели ускратити слободу. Нажалост, и тога има, у свим сложеностима себенаметања, али овде ћемо се задржати на онима који не тиранишу слободу у савременим криминалистичким оквирима, него којима други смета само зато што има паралелно постојање.
Човек своју слободу може изразити само кроз љубав према другоме. Без љубави он јесте слободан али није остварен као личност. Да би неко постојао као личност треба да има себеотворену и прожимајућу комуникацију (заједничарење) са другим. Без другог, дакле, нема ни личности а тиме ни слободе. Јер како ће неко да идентификује самог себе ако нема другог као огледала сопствене рефлексије?
Црква постоји у времену и простору али никоме не намеће своје постојање. Њена љубав поштује слободу човека и стрпљиво чезне да се човек по својој слободној вољи одазове на Божији Глас. Када човек уђе у богослужбени простор Цркве, он улази у нову димензију слободе. У том простору пневмо-слободе, Духо-слободе, слободе одазваних на Христово Јеванђеље, човек се сједињује са Богом. Овострано сједињење личности са Оностраним Личносним Богом (који је са Духом Светим и овостран Својим Отелотворењем) омогућава човеку да постане толико новослободан да бивајући обасјан нествореном љубављу Божијом успева да превазиђе и смртност свог постојања. Такву слободу не може да пружи ниједна алтернатива овог века са свим својим оптимистичним утопијама.
Свака друга слобода изван Цркве (Бога Тројичног), јесте самовоља у благом или анархија у екстремном смислу речи. Зато и постоји зло у свету, због погрешно употребљене слободе. А Бог допушта грех да га не би искоренио против слободе човечије већ да би човек, осетивши богоискуством Све-Љубав Његовог пулсирања, сам уклонио грех самоостваривања и самоизолације. У супротном, ако би нас Он кориговао без нашег сагласног ангажмана, били бисмо савршени али пластични, извештачени и нашминкане машине. Пре свега, били бисмо без слободе.
