Свака личност која је имала, или ће имати, постојање јесте универзална личност. Сваки човек је посебан на свој оригиналан начин јер га нико не може заменити. Колико год два човека наликовала, сваки од њих је посебан јер је сваки од њих непоновљива личност.
Од стварања првог човека Адама па до данашње цивилизације поредак о различитости личности се не мења. Бог је предао тај аутентичан дар свету јер је Сам Бог незаменљив као Личност и као Дародавац свачије личности. Он је Творац наше посебности чак и без примања Духа Светога. Дух Свети само употпуњује недовршеног човека уводећи га у Тајну Светог Заједничарења, усавршавајући га у Христа.
Проблем наше природе али и слободе јесте у поистовећивању наше посебности са егоцентризмом. Тиме што смо универзални, умишљамо да вредимо више од других људи а који су нам заправи равни по части непоновљивости. Тако настаје зло у свету где егоизам једног жели да уништи или понизи егоизам другог. Други није за таквог личност већ само објекат сопственог интереса којег уколико нема, други постаје сувишак постојања, конкуренција. (Ланчана реакција без преседана али надасве без љубави и праштања у име те јединствености личности).
Проблем је, такође, када се превиди Бог као Творац људске непоновљивости, па се људи почну заљубљивати (обоготворавати) у друге као да су их они таквима направили или као да су други сами себе такве направили. Највећа тескоба јесте преспектива појединца који даље од свог егоизма не види. Он не може да схвати да он није средиште и епицентар света већ Бог и човек прекопута њега.
Наша љубав чини посебним неко биће али без Бога (који је Своју икону посадио усред човека) та универзалност ће бити доведена у питање због немогућности да човек заснива своју личност само на својим психо-физичким (тиме и личносним) силама. Отуда, непоновљивост личности нема само пролазан већ и вечан карактер. Јер, ако вољена личност (која је некад постојала а сада је више нема) не може да оживи, онда је то трагедија и бесмисао постојања за онога ко воли. Христово Васкрсење показује да ћемо по Његовом Другом доласку сви неповратно (неизменљиво) оживети. И баш због наше личносне универзалности, Он нас не жели изгубити и заборавити.
Како је то само у супротности са нашом охолошћу која лако отписује друге као да су небитни? Јер ми и таквом палом мером меримо према једном тренутку презира а Бог мери Својом Љубављу за целу вечност…
