Сви тежимо једни другима јер нас је Бог створио, али уместо да се сјединимо у једно тело (Цркву) и са Христом, ми се изван Цркве заиста сједињујемо у једно тело али без Бога и на начин блудника. Тако са благодатне димензије спадамо на блудну репутацију. И ако у томе не би гледали морал видели би да је љубав та која нас тера једне ка другима али чије изопачење или крајност завршава у ономе што није љубав. Није тако лако селектовати некога као грешника услед променљивости: природе, слободе, страсти и покајања, јер човек није непроменљив ни у Богу. Такође, неверне и неморалне није лако окарактерисати јер и они имају искорак ка добру али периодично и када нико то од њих не очекује. Чак се појединци показују бољим (топлијим) саговорницима од многих учених безликовића. Јер ако ни у манастирима није идеална атмосфера како ће тек бити у свету? Монаси се ни по чему не разликују од народа у свету – имају сличан резон и ништа већу благодат. Литургија је иста свуда али човек није исти свуда…