Реалност Христовог Присуства у Евхаристији није никада био рационалан проблем већ проблем вере. Ум и разум то не могу испитати јер пркоси не само логичким него и метафизичким тумачењима. Остаје само вера или невера у Присуство Суштог. Јер пред нама није (само) символ Тела и Крви под видом хлеба и вина него дословно Тело и Крв Христова. На који начин? Не знамо. То не значи, такође, да смо људождери Човечанске природе у Богу. У питању је причасност Његовим енергијама. Догађа се Тајна налик Тајни када Богородица зачиње Христа – тако и овде предложени дарови природе хлеба и вина “зачињу” Духом Тело и Крв Исуса Христа. Постајемо у свом телу и својој крви носиоци Христовог Тела и Крви. Даље од тога Бог нам се не може приближити (присајединити) јер самом човеку није ништа ближе до ли његово сопствено тело и крв. Још се Евхаристијом указује на реалан продор (домен) Васкрсења јер Бог се усељава у наше тело. Не чини га (тело) надприродним него га освећује (мада не треба превидети да је Само Његово присуство надприродно као и да је Христово тело, попут неких светитеља касније, док није постало нетрулежно, показивало надприродне могућности, у чему се може видети колика почаст се даје и нашим телима јер постају храм Духа Светога). Бог се полаже у наше тело евхаристијски као у гроб да би нас једнога дана заиста подигао из мртвих. Причешће у нама нема пропадљиви карактер, оно наликује добром семену положено у земљу које чека прво клијање у есхатону. Јер где су Тело и Крв ту је и свереалност Његовог есхатолошког присуства. Христос се вазнео у телу, па зашто би онда било немогуће да буде тајанствено присутан у хлебу и вину? Зашто би уосталом сва Христова чуда имала превагу над чудом Евхаристије? Зато нас Бог и познаје јер смо се тако сјединили кроз Тело и Крв са Самом Личношћу Исуса Христа, Другог Лица Свете Тројице. Загонетка остаје и пред оним ко причешћује (клир) и пред оним ко се причешћује (народ), једино је све откривено пред Оним Ко служи (кроз клир) и Ко се раздаје (кроз народ).
