Dok čovek ne osiromaši on ne može da se obogati, i dok čovek sve ne izgubi on ne može nešto novo da potraži. Niko ne može da postane ličnost dok se prethodno sav ne ogoli. Tu se vidi tajna smirenja, ne u nekoj glumi naivne prepodobnosti, ne, nego u okušanju sopstvene smrtnosti, sopstvene ništavnosti. Pogledajmo bogataše (ne sve već samo one koji ne gledaju svoje imanje kao na dar Boziji koji nad drugim ljudima mogu da umnože), oni su tako sigurni u svoju imovinu, toliko su pustili korenje u nešto prolazno da su na kraju izgubili svoj identitet u onome što je večno. Svaki od njih misli da je sve sam svojim rukama stvorio i da nikada neće proći vreme njihove „vladavine“. A vreme prolazi i prostor se smanjuje. Smrt je neumoljiva. Kako ne vidimo da smrt nije nešto buduće, nije čak ni nešto prošlo – kako veli neki Oci – jer još nismo u potpunosti ušli u eshaton, nego je uvek u svakom trenutku našeg „sada“ prisutna.

Osećanje smirenja nije moralna kategorija nego ontološka – tiče se postojanja bića a ne forme zakona. Tako se otkriva sopstvena „nepotrebnost“ Bogu i svetu. Zaista, dok čovek ne osiromaši kako može da se obogati, i dok ne umre kako može da oživi? O čemu govorimo? O tajni pokajanja tj. o tajni promene svog odnosa prema svemu i svima. A kako će se taj odnos promeniti ako ne promenimo svoj odnos prema samom sebi? Jezikom metafore, veće je iskustvo i zrelost one ličnosti koja je prošla kroz stradanje i trud negoli one ličnosti koja je bez bola i marljivosti dobila sve na gotovo. Mislim i da to može da znači blaženstvo siromašnih duhom. A kada je smrt u pitanju, smatram da niko ne može biti hrišćaninom dok još ovde ne okusi tu smrt. Jer, kako možemo ući u delo večnosti ako prethodno ne umremo? A za šta umiremo? Umiremo, paradoksalno, za smrt i oživljavamo za večnost. O tome govori i Tajna Krštenja ali i opit svakodnevnog života. I ništa od toga ne biva bez Liturgijskog Gospoda. I kako umiremo? Tako što ne postojimo na način kao ostali jer smo se posvetili i izabrali da vodimo život u blagodati Hristovoj. Odnosno, spolja radimo sve što rade i ostali ljudi, ali iznutra, odrekli smo se svoje slobode da bismo došli do veće. Drugim rečima, odrekli smo se svoga uma izvan Hrista i stavova mimo Svete Trojice. Tako, više ne postojimo na način prolaznog sveta nego na način onog budućeg.

Zaista, kao da čovek mora sve da izgubi da bi pronašao sebe, i kao da zaista ne može da se uzvisi dok se prethodno ne unizi. A opet, kao da je bezosećajnog teško pokrenuti na saosećanje dok se sam ne povredi, i kao da je nemilosrdnog teško pokrenuti na milost dok sam ne osiromaši.