Колико живимо егзистенцијални модел Литургијског “Иже Херувими…”?
Споменуо бих две перцпеције: историјску и есхатолошку.

Из историјског угла то би изгледало на следећи начин: пошто смо смртна бића која ишчекују и призивају Царство Божије да дође у пуноћи бесмртности, пролазимо кроз различите етапе наше мале историчности. На пример, можда нас је неко изнервирао, можда се не осећамо добро, бринемо како ћемо да платимо порез, тангира нас безосећајност неких пријатеља, итд. Дакле, брига бригу рађа и то нас углавном толико преокупира да заборављамо на Коме изграђујемо свој идентитет. Но, све те бриге треба оставити јер на Литургији не урањамо свој идентитет у њих већ у Бога сваке благодати. Бог је наш епицентар личности а не бриге. То не значи игнорисање проблема него одлагање због већег поштовања према присуствујућој благодати. Зато се поје: “…сваку животну бригу сада оставимо…”

Из есхатолошко-еклисиолошког угла, иако смо као људи неморални, слаби по природи, благодат нас чини анђелски богослужбеним бићима. Нисмо достојни. Но, Свети Дух (опет не без Оца и Сина) нас припрема, чисти и удостојава за још већу причасност која кулминира у Ехаристији. Неки свештеник је стално говорио на својим проповедима: “Да је Бог хтео савршене свештенике поставио би анђеле за ту службу а не људе”. То пак не сме бити схваћено као игнорисање личне одговорности. Херувиме дакле изображавамо на богослужбени начин а не као да је наша људска природа по нечему супериорнија од њихове јер и људи и небеска јерархија заједнички служе Богу.

Питање није наивно нимало и показује своју комплексност на други начин тако да се питању не приступи једнострано.
Ако кажем да ћу оставити бриге код куће – чекаће ме у истом положају.
Ако кажем да ћу их понети у Цркву – превидећу присуство Божије.
Међутим, ако их понесем у Цркву тако да их преобразим благодаћу Литургије, онда ћу по завршетку богослужења ући лакше у кориговање брига које ме чекају.
Мислим да је суштина питања у томе да било да смо у Цркви или не, да никада не заборавимо да је благодат Литургије примат стварности и идентитета над текућим бригама свакодневнице. То “Сада” јесте увек актуелно и динамично егзистирање у Оцу, Сину и Светоме Духу…