Икона и иконичност

Икона представља одређену личност или догађај а која кроз себе пројављује величанствену љубав према Богу. Одређена личност која се изображава на икони  јесте светитељ али не такав који ће да указује искључиво на самосветост, односно, на сопствену егзистенцију изван Христа. Икона, такође, не одражава само историјску перспективу нечега што се догодило, него и нечега што ће се тек догодити. Примера ради, свети Никола на основу своје историје није никада онако изгледао каквим га видимо у јарким бојама раскошне одежде на икони, већ таква икона открива како ће свети Никола тек изгледати по свеопштем Васкрсењу када Бог прослави Своје свете људе још узвишенијом (нестворено-непролазном) Лепотом. Таква лепота није пуки естетизам који алудира на побуђивање патетичног сентимента већ домен благодати Светога Духа Који ствара новоонтолошко саздање у човеку. Икона, сама по себи, без личног односа са иконизованом личношћу и изван Литургијске димензије нема богодоличан и богоадекватан ефекат богопројавности.

Као што је већ познато, иконопоштовање не значи идолоклањање дрвету, бојама, стаклу, итд. већ насликаној личности која ако не указује директно на Христа онда указује индиректно на Његов однос са одређеним светитељем. Ако се не обрати пажња на такву повезаност Христа и светитеља, доводимо себе у опасност да направимо одређени култ од светитеља или свог личног односа са светитељем а контрадикторно далеко од Христа и Цркве. На тај начин бисмо идентитет Цркве и Бога Тројице пребацили на поље паганског идолопоклонства између светитеља и себе.

Постоји и једна друга икона а то је када кажемо за човека да је икона Божија јер је створен по лику и подобију Божијем. Литургију, такође, називамо иконом Будућег Века. За епископа исто кажемо да је икона Христова на Литургији јер собом он, према дару своје службе, оприсутњује Христа. Он није заменик Христов већ мистично огледало Бога Христа без кога не постоји Црква као Тело Христово јер он кроз себе сабира сав народ, баш као што су сви једно тело у Христу, па ни епископ не може без народа. Треба још напоменути да на иконама нема насликане сенке а што има јасни символизам у савладавању пропадљивости, у тријумфалности Васкрсења над смрћу. Сав поглед светитеља није упрт у гледаоца већ у Христа, док сво његово држање представља есхатолошки трептај онога ко стоји пред Богом заљубљен у благодат која извире са Тријадолошког Небеског Престола од Лица Господњег.

Љубав као израз слободе

Живимо у времену себичности где свако поштује само своју слободу. Слобода другог се не поштује јер нема љубави. Кратко и јасно. Трговачки односи су постали мера свега.  Нема љубави и слободе без пожртвовања, љубав је постала разлог стида а пожртвованост права загонетка. Човек је човеку постао претња због умишљености да му други жели ускратити слободу. Нажалост, и тога има, у свим сложеностима себенаметања, али овде ћемо се задржати на онима који не тиранишу слободу у савременим криминалистичким оквирима, него којима други смета само зато што има паралелно постојање.

Човек своју слободу може изразити само кроз љубав према другоме. Без љубави он јесте слободан али није остварен као личност. Да би неко постојао као личност треба да има себеотворену и прожимајућу комуникацију (заједничарење) са другим. Без другог, дакле, нема ни личности а тиме ни слободе. Јер како ће неко да идентификује самог себе ако нема другог као огледала сопствене рефлексије?

Црква постоји у времену и простору али никоме не намеће своје постојање. Њена љубав поштује слободу човека и стрпљиво чезне да се човек по својој слободној вољи одазове на Божији Глас. Када човек уђе у богослужбени простор Цркве, он улази у нову димензију слободе. У том простору пневмо-слободе, Духо-слободе, слободе одазваних на Христово Јеванђеље, човек се сједињује са Богом. Овострано сједињење личности са Оностраним Личносним Богом (који је са Духом Светим и овостран Својим Отелотворењем) омогућава човеку да постане толико новослободан да бивајући обасјан нествореном љубављу Божијом успева да превазиђе и смртност свог постојања. Такву слободу не може да пружи ниједна алтернатива овог века са свим својим оптимистичним утопијама.

Свака друга слобода изван Цркве (Бога Тројичног), јесте самовоља у благом или анархија у екстремном смислу речи. Зато и постоји зло у свету, због погрешно  употребљене слободе. А Бог допушта грех да га не би искоренио против слободе човечије већ да би човек, осетивши богоискуством Све-Љубав Његовог пулсирања, сам уклонио грех самоостваривања и самоизолације. У супротном, ако би нас Он кориговао без нашег сагласног ангажмана, били бисмо савршени али пластични, извештачени и нашминкане машине. Пре свега, били бисмо без слободе.

О створеном човеку и нествореном Богу

Сваки човек је створен. Има почетак и крај. Доласком на свет затиче ствари и људе који су постојали пре њега. Затиче и Бога. Бог је постојао пре него што су настали свемир и свет јер је одувек постојао. Нема те математике која може да примени време и простор на Божије Биће. Бог је вечан и нико га није створио. Човек није вечан и други га је узроковао. Сва створена природа и људски свет не могу црпети вечно постојање из своје природе. Зато и постоји смрт. Свет је створен из ништавила (не-бића), те изван заједнице са Богом тежи повратку у то стање. Први човек Адам је требао да свештенички као литург принесе свет и себе Богу али уместо тога је принео свет и себе – самом себи. То је резултирало смртношћу човека и света. Праадамовско одбијање Бога је још увек актуелно у свим оним протагонистима историје који одбацују своје свештеничко порекло и литургијску одговорност.

Бог је постао Човек да би испунио задатак који Адам није хтео. Христос  у Својој Жртви на крсту приноси цео свет Богу Оцу да га Бог Отац освешта и учини светим (а тиме и бесмртним). Створена природа кроз Христа добија спасење од смрти. У питању је онтолошки а не јуридички проблем. Тако нам се открива димензија Литургије. Епископ, свештеници и народ улазе у заједницу додира са Богом, приносе Му себе и свет, и добијају потврду вечног живота кроз сопствено освећење. Светост се показује оним „везивним ткивом“ које овековечује однос Бога и света. Причешће које освећује људску природу истовремено је подиже на пиједестал (раван) Персоналне Вечности.

Изван Бога, створена природа има привидно (пролазно) постојање. Неко може бити добар човек, уметник, научник, новинар, да има друге врлине, итд. али без Бога не може да учини себе аутоматски светим (а самим тим ни бесмртним). Потребан је однос са Богом који пројављује и установљује Црква као Богом сатворена заједница која сада и овде јесте само Царство Божије. И тај акт припадања Цркви не треба да буде устројен страхом од смрти или пакла, већ да буде мотивисан слободом и љубављу према Богу и Божијој Љубави. Бог не жели да нам ускрати слободу већ да је испуни. Наша слобода је празна без онтолошког садржаја Духа. И то испуњење иде до нашег обожења (светости) и још даље – до Божије жеље да нас учини вечним налик Њему.

О непоновљивости сваке личности

Свака личност која је имала, или ће имати, постојање јесте универзална личност. Сваки човек је посебан на свој оригиналан начин јер га нико не може заменити. Колико год два човека наликовала, сваки од њих је посебан јер је сваки од њих непоновљива личност.

Од стварања првог човека Адама па до данашње цивилизације поредак о различитости личности се не мења. Бог је предао тај аутентичан дар свету јер је Сам Бог незаменљив као Личност и као Дародавац свачије личности. Он је Творац наше посебности чак и без примања Духа Светога. Дух Свети само употпуњује недовршеног човека уводећи га у Тајну Светог Заједничарења, усавршавајући га у Христа.

Проблем наше природе али и слободе јесте у поистовећивању наше посебности са егоцентризмом. Тиме што смо универзални, умишљамо да вредимо више од других људи а који су нам заправи равни по части непоновљивости. Тако настаје зло у свету где егоизам једног жели да уништи или понизи егоизам другог. Други није за таквог личност већ само објекат сопственог интереса којег уколико нема, други постаје сувишак постојања, конкуренција. (Ланчана реакција без преседана али надасве без љубави и праштања у име те јединствености личности).

Проблем је, такође, када се превиди Бог као Творац људске непоновљивости, па се људи почну заљубљивати (обоготворавати) у друге као да су их они таквима направили или као да су други сами себе такве направили. Највећа тескоба јесте преспектива појединца који даље од свог егоизма не види. Он  не може да схвати да он није средиште и епицентар света већ Бог и човек прекопута њега.

Наша љубав чини посебним неко биће али без Бога (који је Своју икону посадио усред човека) та универзалност ће бити доведена у питање због немогућности да човек заснива своју личност само на својим психо-физичким (тиме и личносним) силама. Отуда, непоновљивост личности нема само пролазан већ и вечан карактер. Јер, ако вољена личност (која је некад постојала а сада је више нема) не може да оживи, онда је то трагедија и бесмисао постојања за онога ко воли. Христово Васкрсење показује да ћемо по Његовом Другом доласку сви неповратно (неизменљиво) оживети. И баш због наше личносне универзалности, Он нас не жели изгубити и заборавити.

Како је то само у супротности са нашом охолошћу која лако отписује друге као да су небитни? Јер ми и таквом палом мером меримо према једном тренутку презира а Бог мери Својом Љубављу за целу вечност…

Није проблем у Богу већ у нама

Није проблем у Богу већ у нама. Ми не верујемо у своју љубав према Њему и не верујемо да можемо бити бољи захваљујући том љубавном односу. Погледајмо изблиза двоје младих и заљубљених. Зашто њихова веза пропада? Зато што у већини случајева само један не верује не у љубав другога која је и даље очигледно присутна већ сам или сама више не верује у своју љубав према ономе који већ има љубав за ту личност. Један престаје да верује а са тим и да осећа своју љубав према другој личности колико год та друга личност била савршена, идеална и економски и рационално добростојећа. Иста корелација постоји када се оваква врста односа рефлектује на однос са Богом. Тада човек види себе какав јесте и напушта Бога а не Бог њега, јер човек не верује у своју љубав према Богу и да може да се поправи колико год Бог био изобилан даровима Духа Светога и пун љубави. Дакле, до човека стоји његова слобода за коју веру ће да се определи: да ли ће да поверује у своју љубав па да одговори и усаврши себе или да не поверује па да се повуче са вером у своју изгубљеност. У првом случају за Другог а у другом случају за себе. Сопство се може реализовати само унутар Другог.

Човек

Сви тежимо једни другима јер нас је Бог створио, али уместо да се сјединимо у једно тело (Цркву) и са Христом, ми се изван Цркве заиста сједињујемо у једно тело али без Бога и на начин блудника. Тако са благодатне димензије спадамо на блудну репутацију. И ако у томе не би гледали морал видели би да је љубав та која нас тера једне ка другима али чије изопачење или крајност завршава у ономе што није љубав. Није тако лако селектовати некога као грешника услед променљивости: природе, слободе, страсти и покајања, јер човек није непроменљив ни у Богу. Такође, неверне и неморалне није лако окарактерисати јер и они имају искорак ка добру али периодично и када нико то од њих не очекује. Чак се појединци показују бољим (топлијим) саговорницима од многих учених безликовића. Јер ако ни у манастирима није идеална атмосфера како ће тек бити у свету? Монаси се ни по чему не разликују од народа у свету – имају сличан резон и ништа већу благодат. Литургија је иста свуда али човек није исти свуда…

Наш ум

Технички и технолошки проналасци ће се све више развијати и вредновати али и злоупотребљавати. Каква корист од «компјутерске и роботизоване будућности» ако ће зона страсти и смрти и даље бити доминантан фактор у свим историјским причама као до сада (нпр. порнографија у неколико димензија)? Јер су страсти онај афродизијак који тражи сваки грешник не сазнавши кроз њих за област Бога. Ум ће увек бити проблем код човека. Ум је први страдао код првог човека (Адама) и страдаће до последњег човека. Адамов ум је спознао добро и зло али тако што је кроз себе примио искуство зла оставши у борби између добра и зла у себи, док Бог има познање добра и зла али без искуства зла у Себи и јер га нема у Својој природи. Свако од нас има аскетски задатак да спознајом добра и зла научи изнова одбацивати садржај зла из своје природе док се не догоди Васкрсење и не ослободи нас од тог рвања са палом природом. Ми имамо зло у својој природи (смрт) па се мењамо према свом уму који машта по палој природи (неморал). Потребна је промена према Божијем уму (благодат). То је испуњавање Његове воље. Наш ум сада страда у својим многобрижним помислима због созерцавања ниских страсти и туђих неправди уместо да созерцава Бога и своја безакоња која се роје у помислима срца.

Покајање

Бог не тражи надокнаде – само покајање. А ми смо толико заражени рачуницама својих себичности да смо и на покајање ставили тарифни систем као да је то нешто што себи не можемо приуштити. Све друго је прескупо а понашамо се као да то нешто морамо имати по сваку цену, док за покајање немамо чиме платити а оно је – бесплатно! Бог не форсира – Он пита. Чак ни Бог не тражи хармонију осаме без тријадолошких сапутника, а ми смо тако усамљено поносни на самоизгнанство. Љубав између два бића је најбоља икона колико је човек, и поред унутрашње голготе, много здравоподеснији за сваку делатност неголи у осами. У осами само имаш право да мислиш на другог. То је домен молитве или заљубљености у Бога и свет. Не, то је покајање…

Свако има свог демона

Свако има свог демона или лични немир. Кроз некога од ове двојице човек тражи себи креативност у доброделатном или злоделатном контексту. Чак и када се не би хтео борити, демон би ти био послат да би се научио или наставио борити. То је чудно код правих демона: они знају шта је лево а шта десно а опет ништа не предузимају да то коригују – нешто слично као код људи али махом људи немају готово никакво познање осим уображеног незнања. Чак препознају и Сина али не показују покајање. Уместо да траже исцељење они би радије у свиње. Постоје нека светоотачка сведочанства о «негативцима» која говоре о томе да су они генијални само у домену пакости, иако имају знање да њихово стање није добро и знање шта је боље. Никада се не зна каква ће есхатолошка или постесхатолошка перцепција бити ако свако има власт над својом личношћу да се увек покаје. Неко је рекао да је Христос понудио Своју жртву и за «негативце» али да они не желе да се промене. Када би хтели онда би сваки поново засијао као анђео и то можда са још већом благодаћу и славом него раније (у предземљском постојању када прво беше створен небески свет). Без покајања свакога мучи његова душа или демон његовог (њему сличног) расположења. Ако пак изблиза погледамо Исусов опис будућег  Суда у Јеванђељу, видећемо да тамо код једне стране која је била издвојена од друге постоји и даље роптање без покајања чак и док гледају пред собом Бога лицем ка лицу без стида и страхопоштовања. Ето како ће неки дочекати свој есхатон! Унапред нам је откривено а понашамо се као да није уопште.

Божија освета

Божија освета није злопамћење. Бог те само подсећа Својом добротом на грех који ниси окајао, те услед неокајаности то подсећање на леп начин изазива муку. Бог увек прашта и може да прашта јер има онтолошку стварност као Љубав између Три Личности. Али, ако се ти не покајеш то значи да ти не видиш разлику између добра и зла јер ти је сасвим свеједно да ли си се покајао или ниси, ти само тражиш излаз из неког свог шкрипца. Божија освета ће бити господствено подсећање на учињено зло некога човека а који није пребацивао за учињену му штету, а када му се буде открило његово зло (јер зло то и ради – гаси познање учињеног зла укидањем добра) тада ће бити мука јер ће му на зло указати Онај Који га не мрзи, док овај неће моћи себи да опрости.